Пожешка: Од сећања до заборава
Брђанство је посебна категорија. Брђанство је институција. Пожешка је кичма Брда, његово језгро, права линија на гребену
Ходам Пожешком улицом. Мислим о несталом ресторану Михајловац, који је (у другој згради) пре сто година отворио Сицилијанац Антонио ди Франко. Тамо где се уздиже Шумарски факултет са својим раскошним арборетумом, налазио се тај Михајловац, култно место, са хладовином у лето која се, кажу, на Брду неће више поновити. Садашњи комплекс зграда изгледа као да ће прогутати плочник. Можда га зле судбине спасавају секвоја, боровац, храстови и длакави пољски јасен из арборетума. Вуку корењем улицу нагоре, док је масивност нових зграда, као клизиште, вуче надоле. Почетак улице изгледа сасвим другачије од оног каквим га ја памтим.
Да ли сећања опстају када се измени место на коме су настала?
Безброј пута сам прошла Пожешком. У лето пре доласка на студије, током студија, после, током дугогодишњег живота на Брду. Сећања навиру. Постоје разна брда, али само је једно Брдо. У Пожешкој су до краја осамдесетих живели моји дека (деда-стриц) Воја и нана Смиља, у кући на броју 79, где је саграђен мали тржни центар, а они добили стан у Ваљевској после њеног рушења. Када је дека, који је имао обичај да у кућу доводи бескућнике и даје им све што има, умро, нана више никада није отишла на Калемегдан. „Да помисли неко да тражим неког новог, не дај боже!”, говорила би. Била је кројачица која је до краја живота имала „трајну” фризуру и носила златне висеће дупле алке. Рођена у Пожешкој усред Првог светског рата.
Улазим у двориште забавишта на почетку улице, имам осећај као да сам у једној од прича Еле Пероци. Минијатурни арборетум је спокојан, тишина је око споменика првоборцу Драгану Маузеру. Кућа у којој је вртић је розе вила која би се могла описати сентиментално и слатко као што је то чинио Џералд Дарел у роману Моја породица и остале животиње приповедајући о вилама на Крфу. Кућа је, ако се тако може рећи, вилче. Била је летњиковац чувеног апотекара Михаила Викторовића. Уз њено чело је споменик природе, тиса (таxус бачата), чији свети мир пресецају гласови деце која ми се приближавају идући два по два. Тататираааа, јавља ми се још једно сећање. Сећања су моћна. Дуговечна. Вечновечна.
Преко пута улице је Црква Св. Ћирила и Методија, саграђена 1929. за католике који су се после Првог светског рата доселили због посла на Чукарицу. План цркве је израдио Блажо Катушић из Земуна. На главним вратима пише: „Да сви буду једно.”
Мињони са зеленом глазуром
Пожешка је улица којом од 1985. клопоћу трамваји. Клизе поред соцреалистичких стамбених зграда оплемењених добро изведеним (прилично неприметно) надоградњама. Личе на кукице на миљеима. У улици је и неколико малих тржних центара, те детаљи као што су насликани коњи на задњем зиду једне гараже.
У близини велике чесме и даље постоје дрвене кућице у којима сам почетком деведесетих у излогу чежњиво гледала мињоне. Сада је ту апотека. У занимљивој згради с неколико спојених полукружних кровова била је француска пекара, прва тог типа коју сам видела, а једна Брђанка ми рече да је била и прва у граду. Сада је ту банка.
Да ли сећања опстају када се измени место на коме су настала?
Сећам се јасно розе и зелене глазуре малих мињона и лиснатости фенси, тананих, финих пецива. И чудновате, инспиративне задивљености тим тековинама великог града, које су биле још чудније, јер су неко време опстајале у друштву које је срљало у несташице и сивило. Док крстарим старим брдским стазама, поред мене пролази госпођа. „Заратили су...”, каже у телефонску слушалицу, па опсује.
Да ли се са сећањима ратује? Не би требало. Један Брђанин се сећа најлепших кифли које миришу кад крене у школу иако те пекаре више нема. Сећања су духовни монолити. Опстају шта год да се од околности промени.
Парк на Брду чува поштовање на пале борце из Другог светског рата кроз споменик који приказује човека с митраљезом и подигнутом руком. Шака је огромна. Захвата цео парк својим замахом. У пекари близу бивше Горице имају још увек кукурузну питу са ајваром. У њој продавачице с муштеријама дискутују ко је чума, а ко није, док једна госпођа уноси кошуљу са уличне тезге, наслања је на груди и огледа се у „пекарском” огледалу. А на тезгама дрангулије, и прве свиленкасте ешарпе (весници пролећа), чије се боје спајају с ветром и сунчевином и разливају Пожешком, као лукови поларне светлости.
Када трасу Пожешке напусте аутобуси 53 и 23, она улази у мирнију енергију. Бивши Атекс је сада градилиште, а преко пута њега се вижљасто уздижу зграде од црвене опеке које је крајем осамдесетих саградио инвеститор са чувеним надимком. Имају модерну отменост, а при врховима чак атељеовску енергију.
Пожешка улица крије радњицу у којој се могу наћи све могуће батерије и кројачки салон са старинском шиваћом машином. У Пожешкој је крајем седамдесетих отворен други драгстор у Београду.
Брђани кажу да своје Брдо „не би мењали ни за три Лас Вегаса” јер има све што је човеку потребно, а близу је Кошутњака, Аде Циганлије и Топчидера. Баново брдо је република, наглашавају громко, а Пожешка је њен виам, што би рекли стари Латини. Брђанство је посебна категорија. Брђанство је институција. Пожешка је кичма Брда, његово језгро, права линија на гребену, њоме пролазе линије градског превоза које је повезују са свим другим крајевима града (не знам има ли неко боље везе). Сећа се та улица, испод шина, и старе турске калдрме и игралишта Чукаричког преко пута ОШ „Јосиф Панчић”. Сећа се и да се гребен раније звао Голо брдо и Ордија, док је још било ненасељен.
Сећања могу бити толико јака да постају пренатална.
Некадашњи Бановац
Пожешка се интензивно сећа Матије Бана, чије је име носила до 1946. и када је чак била булевар. Не би било неправедно ни да јој се та „титула” врати. А Матија Бан, књижевник рођен у Петровом Селу поред Дубровника, био је борац за уједињење свих јужнословенских народа који се доселио у Београд око 1860. и у њему постао значајна личност, редовни члан САНУ, којој су повераване и дипломатске мисије у име владе чији је министар био.
Опчињен узвишењем Ордије, од Београдске општине је добио на поклон велико имање да сагради летњиковац у шумадијском стилу (касније и млекару, винограде и воћњаке и башту пуну цвећа из Дубровника и са грчких острва). За њим су дошли богати људи те су ново насеље на брегу изнад Топчидерске реке прозвали Бановац. Касније је брдо названо Баново.
Пожешка ме именом води у Пожегу, коју знам само из прича (и аутобуске станице на путу ка Ужицу). О њој ми је причао Краљ креације. Спомињао ми је чудесан железничком чвор из кога се некада могло сести на воз за било који крај, по жељи. И кружни трг, који је настао тако што је дворјанин кнеза Милоша обележио канапом круг око пободеног штапа.
Велики књаз је рођен у селу Горња Добриња близу Пожеге, те вароши у котлини међ таласастим брдима. А котлина... често је обавијена маглом која „стисне и не пушта”. Једном је, записано је, било 230 магловитих дана у години. Чудно је чудо та котлина – зими најхладнија, лети најтоплија. Игру топло-хладно је практиковао и Краљ креације и срушио ми илузије, до темеља. Као да је знао да ће његов нефер наступ једно време савршено одговарати жељи из мог космичког записа. Сећања на срушене илузије су мучна.
Пожешка не заборавља ни књижевника Данка Поповића, који је у њој живео на броју 150 готово четири деценије. Писао је, између осталог, и о кнезу Милошу, и то сценарио за једну од најбољих драма у нас – Карађорђева смрт.
На старим фотографијама, на којима су у Пожешкој паркиране фиће, виде се надстрешнице изнад станица у облику печурки, двоспратне куће и новоизграђене стамбене зграде. Све су фотографије јасне и бодре. Нема у Пожешкој играрија ни на почетку, ни у средини, ни на крају – код Требевићке, која води у још веће брдо. Ту је окретница трамваја 12 и 13, као и почетна станица за приградска насеља.
Колико је крај Пожешке удаљен од Пожеге, питам се на платоу где се одмарају трамваји. Колико има од сећања до заборава? Мало, ако смо у Пожешкој, која брише магловите људе, а задржава светлуцаве. Мало, ако је жеља да срушене илузије не сруше и цео живот јака.
Да ли сећања опстају када се измени место где су настала? Опстају она која вреде, не могу их ни магле сакрити, ни ветрови одувати. Опстају и она која заслужују да буду вечновечна, и која се опиру сваком рушењу, као Пожешка.
