Нањушио сам меланхолију
Важно је да у јавности истичемо нематеријалне вредности, тако се ваљда осећамо чистије, али предлажем да хитно престанемо да будемо гадљиви на паре, јер те паре заслужујемо, чак су нам их дужни
Режија представе Мистер Долар, у којој Бранислав Нушић беседи о моћи новца и о томе у којој мери је новац вечни покретач збивања у свету, поверена је талентованом Милошу Лолићу, позоришном ствараоцу европског реномеа, који први пут у својој богатој и бројним, престижним наградама овенчаној каријери ради неки комад нашег највећег комедиографа. Комплексни Милош Лолић говорио је за Политику о делу Мистер Долар, које је управо премијерно изведено на великој сцени Народног позоришта у Београду.
Лолићева режија Мистер Долара, у драматизацији Перише Перишића, као представа за позоришне поклонике, уз јединствен ауторски печат, доноси на сцену и оригиналну техно музику, сведена, али импресивна сценографска решења, упечатљиве костиме и надахнуту глуму. Као уметнички тим потписују се и Мираш Вуксановић (реализација сценографије), Марија Марковић Милојев (костимографија), Невена Глушица (компоновање музике), Ирена Максимовић (кореографија денс групе) и др Љиљана Мркић Поповић (сценски говор).
Нушићеве јунаке тумаче: Недим Незировић, Теодора Драгићевић, Радован Вујовић, Ива Милановић, Александар Вучковић, Калина Ковачевић, Јован Јовановић, Александар Срећковић, Бојана Бамбић, Немања Стаматовић, Магдалена Мијатовић, Ваја Дујовић, Вучић Перовић, Драган Секулић, Данило Лончаревић, Софија Узуновић, Ивана Шћепановић, Сава Милутиновић, Ана Јанковић, Милица Томић, Лариса Радоњић, Данило Фатић.
Први пут у својој каријери режирате Нушића? Зашто сте одабрали баш бурлескну комедију „Мистер Долар” за ваш први сценски сусрет с нашим највећим комедиографом?
Нушића волим да доживљавам као најаву драме апсурда. Он то наравно није, али радије га сврставам међу оне који провоцирају и збуњују, него међу народске шаљивџије. Инсистирање да нас Нушић пре свега засмејава знатно отупљује његову бриткост, зато чак и оне његове драме у којима се појављује лик министра нико више не третира као политичко позориште. Волим његов детињи хумор, чак и кад је глуп, само одбијам да у његовим сатирама видим пуко исмевање локалитета, желим да га доживљавам као аутентичног европског писца. Одувек сам „Мистер Долар” осећао ближим од других његових прослављених наслова. Већ кад је написана 1932. године, ова комедија препозната је као другачија: више водвиљ но уобичајено, а опет мање карикатурална него претходне; заснована на једноставној премиси, али сценски врло захтевна; с дијаболичним протагонистом и пишчевим патерналистичким закључком. Наизглед безазленија од других његових комедија, а заправо неискоришћеног потенцијала који мами на сценску поставку. Народно позориште у Београду подмладило је свој ансамбл, па сам имао среће да овако многољудну представу стварам са изузетним младим глумцима спремним за генерацијски преокрет. Они су током проба постали мотор моје представе и више него Нушић.
Нушић је у својим делима описивао такозване мале, обичне људе који су му послужили да укаже на друштвене мане. Како Нушићеви карактери звуче, делују у нашим оквирима?
Мистер Долар је много површнији од Госпође министарке, која му је претходила, ипак пружа више шанси да отворимо комплексне теме од Госпође министарке, која увек некако заврши као спрдња са једном женом. У Мистер Долару Нушићеве слабости могу бити прилика за нешто неочекивано: једва да има три целовита драмска лика, ипак мрежа упрошћених, а врцавих карактера призива пунокрвне сценске ситуације. Медији су поводом моје премијере понављали како у Мистер Долару Нушић „исмева скоројевиће и лажну елиту”, али нисам се с глумцима бавио скицирањем скоројевића, нити моја представа сортира елиту на лажну и праву, а коначно се ослобађам и тога да на сцени било шта исмевам. Многи од позоришта очекују да изнесе дијагнозу друштва, не припадам таквима, бавим се друштвом, али не ради илустрације, а дијагнозу могу евентуално да вам дам на тему пишчевог света. Режија је превод, увек пристрастан вишесмислени и никад буквални превод. У мом преводу Мистер Долара кључни догађај је у томе што Нушић ликом Матковића, који је како сам каже „сит свега”, српску драму враћа Молијеровом Мизантропу. Као и код човекомрсца Алсеста, морализаторска позиција с које је протагониста умислио да је прокљувио своје окружење се испоставља као мач с две оштрице, стога је и Матковић протагониста под знаком питања. Али за разлику од Алсеста, Матковић планира да онима којих се гади и науди, буквално у наше име. Можда он испуњава гледаочеве притајене жеље, али публику никада не придобија сасвим, услед свог третмана келнера Жана. Тек ту је јасна позиција Матковића као симултаног протагонисте и антагонисте. Зато би Жан морао бити једини прави протагониста, само да није преотет и укроћен, додуше и ваљано потпаљен, да би у завршници био жртвован. Није умесно да вам омогућим да се ви из гледалишта препознајете баш у Жану, ваљда маштајући како нисте ти скоројевићи у које упирете прстом, него сте баш доброћудна искоришћена радничка класа. Нушић можда у Мистер Долару пропушта прилику да напише српски Пигмалион, али постиже један занимљивији салто мортале, јер поред тога што хладнокрвни Матковић бива српски садо-мазо Алсест, мешетарењем и претварањем публике у саучеснике Матковић је и Нушићев за нијансу симпатичнији Јаго.
„Мистер Долар” (праизведба је била 16. септембра 1932. године, у режији Јосипа Кулунџића) комедија је ситуације с елементима комедије нарави. Из које временске дистанце ћемо пратити Господина Матковића, Жана, Маришку и друге?
Та праизведба из 1932. године трајала је шест сати и мислим да нико од гледалаца није међу живима, али мени је доста значило да видим снимак чувене верзије Мистер Долар из 1973. у режији Мирослава Беловића у ЈДП-у. Све Беловићево што сам успео да видим, углавном на снимцима, а имао сам среће као дете да нешто доживим и уживо, било је чиста школа режије. Знао сам, кад сам Народном позоришту у Београду предложио Мистер Долара, да га нећу задржати у Нушићевом времену, као што је то Беловић пре 50 година учинио. Иначе нисам склон актуелизацији драмске класике, додуше ни ово сад није само актуелизација. Отргнуте од епохе драмске ситуације су наједном букнуле, док дијалоге остављамо архаичним, па су визуелно и изговорено у сталном сукобу, мада неретко и у неочекиваном складу. Биће ми драго ако због моје представе нека млађа публика нађе копчу с Нушићем, ипак актуелизација коју спроводим није служила приближавању текста данашњој публици, већ приближавању Нушићевог текста мени самом. Желео сам да се Мистер Долар догоди мом свету, желео сам не само савременији него много личнији сетинг, прижељкивао сам да је тужни Матковић део моје елите, а не ваше елите.
Нушић у „Мистер Долару” ангажовано пише о моћи новца и о томе у којој мери је новац, вечни покретач збивања у свету – дајући му тиме функцију главног лика комада. Шта се променило од његовог времена до данас?
Важно је да у јавности истичемо нематеријалне вредности, тако се ваљда осећамо чистије, али предлажем да хитно престанемо да будемо гадљиви на паре, јер те паре заслужујемо, чак су нам их дужни. Треба најпре да захтевамо подизање понижавајућих хонорара и срамних продукционих услова, уместо што ћемо сад ви и ја да маштамо о неисквареном свету без новца. Хитно да престанемо да се правимо наивни како уметност може и бесплатно. Хоћу поштену исплату за сопствени мукотрпни рад, хоћу и веће улагање у озбиљне позоришне продукције. Да, новац је мера свега, и знате шта та мера каже? У Србији буквално никоме није стало до културе. Увек се све правда тиме да смо непоправљиво сиромашни, уче нас да је морална супериорност једино у беди, и ми стварно живимо ту опаку лаж, док гледамо како новац пршти на све стране, новац руши и гради и препродаје и влада. Новац прелива, што приватни, што од пореза грађана, што од европских и кинеских донација, једино где новац није виђен је тамо где не може да се утростручи, значи нема га за едукацију и културу. Сложићемо се ви и ја како је новац најподлија људска измишљотина, али такав разговор данас звучи само као саучесништво у убиству културе и деградацији институција културе. Култура у Србији је увек спуштених критеријума, увек принуђена на компромисе, нешто гарант не може, нечег сигурно нема, неко у ствари не жели. Уместо да се позивам на неуништиви полет уметности, могу једино јавно да вапим за хитном новчаном донацијом српским позориштима, да се обнови техника, да се замене звучници, да се подмаже ротација, да се подигну буџети за представе, а богами да се поправе и водоводне цеви...
У „Мистер Долару” разочарани и цинични Матковић, релативно богат грађанин, жели да се освети друштвеној групи којој припада. Зашто „Мистер Долар” изазива горак смех?
Зато што се Нушић директно бави класним питањем. Неко с дна је уздигнут на врх, па строваљен назад на дно. Шта може да инспирише овај погани поступак? Само да би се потврдила теза? Горак смех је ту зато што ово и није комедија, ни прва ни последња драма у историји која се намерно лажно представља, а онда опет – па наравно да је ово комедија! Има све сертификоване елементе комедије, од брзих размена реплика и промена слика, до сплеткарења и разоткривања, ово је лака игра, али на тешке теме. Данас Мистер Долар носи и један несвакидашњи слој меланхолије, због које текст комуницира с нашим временом можда и више него с Нушићевим. Ту меланхолију, ту клиничку депресију која потиснуто влада овим текстом нањушио сам тек с глумцима на пробама и било ми је битно да је ослободимо, да је пустимо да буде.
