Ко је био најбољи бубњар 1981. године
Вд је био неко ко није пазио на себе, није га занимало да организује живот, да се фокусира на каријеру, био је исувише слободан и диваљ. За њега је дрога била одскочна даска да оде у свој свет, у тим стањима се осећао својим, каже Драгомир Гаги Михаиловић, једини је живи члан „Катарине Друге”
Ивица Вдовић је проглашен за најбољег бубњара у избору „Џубокса” 1981. године, постао је најбољи инструменталиста одлуком жирија истог часописа 1982, а на треће место „пао” је 1983. Па ипак, већ следеће 1984, неки су се изненадили да свира на концерту(?).
После паузе поново се нашао у истој групи са Миланом Младеновићем. Била је то група „Катарина Друга”, а уз Милана и Вда ту су били још Драгомир Гаги Михаиловић, Бојан Печар и Маргита Стефановић, док су се остали чланови временом смењивали једни друге. Дуго су увежбавали, пробали, стварали мелодије, текстове, уклапали речи и тонове, проводили на пробама по десет и више сати сваког дана. Коначно, 1984. године изашао је албум, а после тога одржан је и промотивни концерт.
Вд се у разговору за „Џубокс” прво осврнуо на време које је провео у „Шарлу”, а то је око годину и по дана, и рекао да „све што је тада у ’Шарлу’ било на бази срца и осећања, било је успешно, успело је, а све што се базирало на искуству и памети и сналажењу међу људима с једне пословно-професионалне стране, био је крах и група се распала”.
На питање колико је ово са „Катарином” оно што би волео да ради, одговорио је:
„Ја се тешко налазим... а шта ја знам... сада ми прија да радим са њима, нисам свирао годину дана...”
„Катаринина” плоча је од критике оцењен као поп варијанта, али не чиста и нацифрана већ са много маште и ритма. „Гето”, „Ја знам”, „Аут” и данас су препознатљиве мелодије од којих је највећи хит увек радо слушани „Радостан дан”, који је говорио о генерацијској меланхолији, или другачије речено – „велтшмерцу”. Светском болу, о којем је надахнуто говорила и глумица Соња Савић. На промотивном концерту Вд је постао предмет превелике пажње неких медија. Већ тада и неки медији су се питали откуд он у екипи, „зар тај момак још увек свира”.
Драгомир Гаги Михаиловић једини је живи члан „Катарине Друге” и најважнији сведок збивања у тој групи која се управо због њега преименовала у „Екатарина Велика”.
Михаиловић данас живи у Београду, у самом центру, близу зграде СКЦ-а, са супругом и њене две ћерке. Његов син је у Америци. Гаги је рођен 1960. године у Београду, похађао је 11. београдску гимназију на Лекином брду, седео у клупи са Гилетом из „Електричног оргазма” и на часовима га учио акордима, а на одморима дружио се са две године старијим Миланом Младеновићем. Често су на одморима умели понешто и да одсвирају као што су то радили и на летовањима у Макарској, одакле се заправо и знају, јер је Миланова мајка пореклом из овог далматинског града.
Осамдесете, нови талас за њега је давно прошло време, на које гледа са сетом и не одбија да се понечег и присети.
„Данас је друго време, музика нема онај значај какав је имала осамдесетих, данас не мораш да свираш, имаш ’Јутјуб’, другачија су мерила од породице до музике. Осамдесете су биле доба журки, забаве, хедонизма, али и ренесансе. Да, осамдесете, хедонизам и ренесанса и Југославија која почиње да се крњи. Било је то ипак добро време, колико год сиво и ограничено. Ми смо се против тог сивила борили музиком, режим нас је пустио да се зезамо, а ми смо знали шта се сме, а шта не сме. Била је нека чиста емоција међу људима, нико нас није спутавао, можда је било цензуре ако су текстови били антикомунистички, нешто што је баш било против режима. Сећам се кад је Антон направио ’Партибрејкерсе’, ја му кажем, брате, ти си миран дечко, ти ниси лик који разбија журке, а он ми каже, па ја сам мислио парти као партија. Да разбијам партију. То је био његов тихи револт, али нисмо сви били у том фазону. Мени је то било ипак добро време. Наручивали смо плоче из Лондона, стигне за неколико дана. У стамбеним зградама нико није звонио, улазило се без куцања. Колико год било сиво и ограничено, тај ниво опуштености међу људима неће се вратити.”
Каже да су осамдесете за њега и његову генерацију пре свега време младости у музичком и емотивном смислу. Та врста музика је умрла осамдесетих, ово што се данас слуша у њему изазива физичку бол.
„То и није музика, то је неки турски мелос, погубан са моје тачке гледишта. Ја тако мислим, знам да данашњи клинци знају речи свих тих савремених песама. Осамдесете су биле другачије, у тадашњим бендовима си морао да знаш да свираш ако си хтео да изађеш на бину и да те запазе, да си конкурентан. Али тада је била велика Југославија, музичко стваралаштво је било јако и у Београду, Загребу, Љубљани, Ријеци, Новом Саду…”
Вд је, по речима Михајловића био, неко ко није пазио на себе, није га занимало да организује живот, да се фокусира на каријеру, био је исувише слободан и диваљ. За њега је дрога била одскочна даска да оде у свој свет, у тим стањима се осећао својим. У почетку је било неке комуникације, знате оно, слушамо плоче, гитара, види ово, оно, док је имао воље да комуницира са нама музичарима, како је време пролазило као да је све више бежао од стварности, од неког бола...
Мислим да Балкан није видео бољег бубњара од Вда, ко је с њим радио тај ће да вам потврди, његов таленат је невероватан, он би сигурно свирао у неком иностраном бенду. Бреговић га је слушао на Ташмајдану и одушевио се, звао га је да пређе у ’Бијело дугме’, али не знам тачно зашто није дошло до договора. Да је био здрав, ишао у теретану, можда би свирао за Бреговића, али питање је и да ли би Вд прихватио понуду. Он није волео да има неког шефа, мислим да би то кратко трајало, он је више од свега хтео слободу у свом стваралаштву, тако је било и у ’Шарлу’, другачије није могло са њим да се ради, јер он кад се залети у својој машти оде цео век даље, био је далеко испред свог времена.”
Гаги Михајловић памти Ивицу Вдовића као духовиту особу, бескрајно начитаног, интелигентног, некога ко је био далеко испред свог времена.
„Кад погледам уназад четири деценије имам утисак да је ’Шарло’ био најутицајнији од свих југословенских бендова. Створили су нешто што је толико оригинално и непоновљиво, више можда од свега што сам чуо. Такав музички изражај од три човека од којих је свако био толико јак да је то било осуђено на пропаст“.
