Ko je bio najbolji bubnjar 1981. godine

Ivica Vdović je proglašen za najboljeg bubnjara u izboru „Džuboksa” 1981. godine, postao je najbolji instrumentalista odlukom žirija istog časopisa 1982, a na treće mesto „pao” je 1983. Pa ipak, već sledeće 1984, neki su se iznenadili da svira na koncertu(?).   

Posle pauze ponovo se našao u istoj grupi sa Milanom Mladenovićem. Bila je to grupa „Katarina Druga”, a uz Milana i Vda  tu su bili još Dragomir Gagi Mihailović, Bojan Pečar i Margita Stefanović, dok su se ostali članovi vremenom smenjivali jedni druge. Dugo su uvežbavali, probali, stvarali melodije, tekstove, uklapali reči i tonove, provodili na probama po deset i više sati svakog dana. Konačno, 1984. godine izašao je album, a posle toga održan je i promotivni koncert.

Vd se u razgovoru za „Džuboks” prvo osvrnuo na vreme koje je proveo u „Šarlu”, a to je oko godinu i po dana, i rekao da „sve što je tada u ’Šarlu’ bilo na bazi srca i osećanja, bilo je uspešno, uspelo je, a sve što se baziralo na iskustvu i pameti i snalaženju među ljudima s jedne poslovno-profesionalne strane, bio je krah i grupa se raspala”.

Na pitanje koliko je ovo sa „Katarinom” ono što bi voleo da radi, odgovorio je:

„Ja se teško nalazim... a šta ja znam... sada mi prija da radim sa njima, nisam svirao godinu dana...”

„Katarinina” ploča je od kritike ocenjen kao pop varijanta, ali ne čista i nacifrana već sa mnogo mašte i ritma. „Geto”, „Ja znam”, „Aut” i danas su prepoznatljive melodije od kojih je najveći hit uvek rado slušani „Radostan dan”, koji je govorio o generacijskoj melanholiji, ili drugačije rečeno – „veltšmercu”. Svetskom bolu, o kojem je nadahnuto govorila i glumica Sonja Savić. Na promotivnom koncertu Vd je postao predmet prevelike pažnje nekih medija. Već tada i neki mediji su se pitali otkud on u ekipi, „zar taj momak još uvek svira”.

Dragomir Gagi Mihailović jedini je živi član „Katarine Druge” i najvažniji svedok zbivanja u toj grupi koja se upravo zbog njega preimenovala u „Ekatarina Velika”.

Mihailović danas živi u Beogradu, u samom centru, blizu zgrade SKC-a, sa suprugom i njene dve ćerke. Njegov sin je u Americi. Gagi je rođen 1960. godine u Beogradu, pohađao je 11. beogradsku gimnaziju na Lekinom brdu, sedeo u klupi sa Giletom iz „Električnog orgazma” i na časovima ga učio akordima, a na odmorima družio se sa dve godine starijim Milanom Mladenovićem. Često su na odmorima umeli ponešto i da odsviraju kao što su to radili i na letovanjima u Makarskoj, odakle se zapravo i znaju, jer je Milanova majka poreklom iz ovog dalmatinskog grada. 

Osamdesete, novi talas za njega je davno prošlo vreme, na koje gleda sa setom i ne odbija da se ponečeg i priseti.

„Danas je drugo vreme, muzika nema onaj značaj kakav je imala osamdesetih, danas ne moraš da sviraš, imaš ’Jutjub’, drugačija su merila od porodice do muzike. Osamdesete su bile doba žurki, zabave, hedonizma, ali i renesanse. Da, osamdesete, hedonizam i renesansa i Jugoslavija koja počinje da se krnji. Bilo je to ipak dobro vreme, koliko god sivo i ograničeno. Mi smo se protiv tog sivila borili muzikom, režim nas je pustio da se zezamo, a mi smo znali šta se sme, a šta ne sme. Bila je neka čista emocija među ljudima, niko nas nije sputavao, možda je bilo cenzure ako su tekstovi bili antikomunistički, nešto što je baš bilo protiv režima. Sećam se kad je Anton napravio ’Partibrejkerse’, ja mu kažem, brate, ti si miran dečko, ti nisi lik koji razbija žurke, a on mi kaže, pa ja sam mislio parti kao partija. Da razbijam partiju. To je bio njegov tihi revolt, ali nismo svi bili u tom fazonu. Meni je to bilo ipak dobro vreme. Naručivali smo ploče iz Londona, stigne za nekoliko dana. U stambenim zgradama niko nije zvonio, ulazilo se bez kucanja. Koliko god bilo sivo i ograničeno, taj nivo opuštenosti među ljudima neće se vratiti.”

Kaže da su osamdesete za njega i njegovu generaciju pre svega vreme mladosti u muzičkom i emotivnom smislu. Ta vrsta muzika je umrla osamdesetih, ovo što se danas sluša u njemu izaziva fizičku bol.

„To i nije muzika, to je neki turski melos, poguban sa moje tačke gledišta. Ja tako mislim, znam da današnji klinci znaju reči svih tih savremenih pesama. Osamdesete su bile drugačije, u tadašnjim bendovima si morao da znaš da sviraš ako si hteo da izađeš na binu i da te zapaze, da si konkurentan. Ali tada je bila velika Jugoslavija, muzičko stvaralaštvo je bilo jako i u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Rijeci, Novom Sadu…”

Vd je, po rečima Mihajlovića bio, neko ko nije pazio na sebe, nije ga zanimalo da organizuje život, da se fokusira na karijeru, bio je isuviše slobodan i divalj. Za njega je droga bila odskočna daska da ode u svoj svet, u tim stanjima se osećao svojim. U početku je bilo neke komunikacije, znate ono, slušamo ploče, gitara, vidi ovo, ono, dok je imao volje da komunicira sa nama  muzičarima, kako je vreme prolazilo kao da je sve više bežao od stvarnosti, od nekog bola...

Mislim da Balkan nije video boljeg bubnjara od Vda, ko je s njim radio taj će da vam potvrdi, njegov talenat je neverovatan, on bi sigurno svirao u nekom inostranom bendu. Bregović ga je slušao na Tašmajdanu i oduševio se, zvao ga je da pređe u ’Bijelo dugme’, ali ne znam tačno zašto nije došlo do dogovora. Da je bio zdrav, išao u teretanu, možda bi svirao za Bregovića, ali pitanje je i da li bi Vd prihvatio ponudu. On nije voleo da ima nekog šefa, mislim da bi to kratko trajalo, on je više od svega hteo slobodu u svom stvaralaštvu, tako je bilo i u ’Šarlu’, drugačije nije moglo sa njim da se radi, jer on kad se zaleti u svojoj mašti ode ceo vek dalje, bio je daleko ispred svog vremena.”

Gagi Mihajlović pamti Ivicu Vdovića kao duhovitu osobu, beskrajno načitanog, inteligentnog, nekoga ko je bio daleko ispred svog vremena.

 „Kad pogledam unazad četiri decenije imam utisak da je ’Šarlo’ bio najuticajniji od svih jugoslovenskih bendova. Stvorili su nešto što je toliko originalno i neponovljivo, više možda od svega što sam čuo. Takav muzički izražaj od tri čoveka od kojih je svako bio toliko  jak da je to bilo osuđeno na propast“.