Капија између великих мора

Када путујете Андалузијом, после обиласка велелепних маварских двораца и готских катедрала у Севиљи и Кадизу, све више вас маме њен једноставни југ и мириси мора. Не можете да се нe запутите у Тарифу, градић на крајњем југу Европе, Шпаније и Пиринејског полуострва, познат по томе што „дели” Атлантик и Медитеран. Гибралтарски мореуз на којем лежи, с бродовима који њиме плове, дели и спаја Европу и Африку.

Ако долазите аутобусом што је најчешће, треба да знате да возачу који вози кружним путем кроз брдовите пределе, нарочито ако је пао мрак, морате на време да кажете да вас обавести када стигнете до последње станице Тарифе, како вам се не би као нама догодило да се готово вратите назад. Станица је изнад старе маварске медине с чијих уских улица већ кад уђете у овај стари град, чак и по магли и киши, угледате луку и наспрам ње, преко мора, светла града Танџера и обрисе Риф планине у афричком Мароку...

И сам призор разлог је што се многи туристи одлуче да из ове луке бродом уплове у Африку, удаљену одавде ваздушном линијом свега 14 километара. Због бродова који крећу пре подне ка Мароку, авантуристи углавном дођу дан пре да овде преспавају. У медини која је најближа луци преноћиште је око 25 евра.

У било којем од кафића с топлом домаћинском атмосфером, испред којих се људи на калдрми сокачића типично за мале приморске градове до касно у ноћ друже, окрепљење прија, а и не кошта много. Танка и укусна велика пица може да се нађе за осам, пиво за два евра. На зиду једног од њих залепљене су новчанице туриста из целог света, а међу њима се „зелени” и наша од 20 динара. Претпоставља се да град у којем су се смењивали Феничани, Римљани, муслимани и хришћани носи назив по освајачу Берберу – Тарифу ибн Малику из осмог века, да је тврђаву чије су зидине међу најочуванијим у Шпанији подигао калиф Абд ел Рахман Трећи у 10, а прославио у 13. веку гувернер Алонсо Добри који је, иако уцењен отмицом сина, одбио предају утврђења.

С крова било којег од ријада – четвороугаоних кућа с природном вентилацијом, јер су од унутрашњих дворишта-трпезарија до највишег спрата отворене, овај поглед је ујутру још јаснији. У том погледу с крова на Африку постаје објашњиво зашто је пастир из „Алхемичара” Паула Коеља, једног од најчитанијих светских романа, управо у „граду поморанџи” – Тарифи, после сусрета с краљем и Циганком, одлучио да пође у Африку и тражи закопано благо, које на крају открива у себи. Пошли смо његовим путем...

Како смо прешли Гибралтарски мореуз

С нестрпљењем, били смо у луци већ пре првог брода, фотографишући прастару кулу, оронулу, али волшебно сачувану на уском пешчаном спруду између океана и Средоземља. Срећемо авантуристе, сурфере који долазе због овдашњих ветрова, тврдећи да су овде најбољи услови у Европи за скијање на води. Велики број клубова на обали изнајмљује комплетну опрему, а ту су и инструктори. Како кажу, ветар се хвата такозваним једром-падобраном који је покретач, а ако је јак, налет може да подигне сурфера и изнад воде. Тада сурфер треба да промени угао падобрана и враћа се на таласе. Ту су и они који долазе да би кроз стакло бродова с провидним дном посматрали орке које пливају често у овим водама, понекад гурајући бродове, али и делфине, морске коње и остале „станаре” и даље тешко укротивих вода...

По изузетно немирном мору сви „адреналинери” остали су на обали. Два пута су нам до 13 часова отказали унапред резервисану пловидбу бродом којим се директно преко мореуза стиже у луку Танџер за 45 минута.

Уз образложење да ће новац за карту од око 50 евра бити враћен ако брод уопште тога дана не исплови. С резервацијом собе у Танџеру и без могућег продужетка смештаја у пуној Тарифи, негодовали смо као и други. На то нам је љубазно једина службеница која говори енглески објаснила да постоји лучки аутобус који у случају отказане последње пловидбе превози до модерне луке Алхесирас у истоименом граду мало севернијем од Тарифе и смештеном на Средоземном мору чији назив на арапском значи зелено острво. Одатле ова јефтинија вожња бродом траје око сат и по до два, а лука у коју стижете је 40 километара од Танџера. Звучало је као још једна авантура, али ипак је било олакшање када је директни  и луксузнији брод, по процени капетана и упркос таласима, ипак дошао по путнике. Потрајао је, додуше, преглед за нас обавезне визе за Мароко, али смо потом на броду одмах могли да обавимо царинску контролу с друге, мароканске стране, како бисмо после избегли задржавање у њиховој луци.

Пре поласка посматрали смо „немирне” бродове  на водама теснаца између великих мора, названог по недалекој Гибралтарској стени на шпанском полуострву. Она се налази  у истоименој суседној државици (Гибралтар) која је и данас под британским суверенитетом и коју наши грађани  без британске визе не могу да обиђу. Назив Гибралтар, иначе, потиче од арапских речи „планина Тарик”, по имену муслиманског вође који је предводио освајање Иберијског полуострва у осмом веку. Стари Грци назвали су овај мореуз „Херкулови стубови” сматрајући да су они „крај света”. Верује се да је северни стуб био Гибралтарска стена, а јужни планина Муса у Мароку. Данас тако три државе контролишу мореуз. У средњем делу струје су веома јаке због ветрова који дувају и до 50 чворова на сат, а и зато што на површини оне теку од Атлантика до Медитерана, док се у дубљим водама крећу у супротном смеру.

Овај сусрет великих мора осетили смо чим је брод кренуо. Путници који су се „сјатили” на палубу посматрали су згрануто бродић који је покушавао мимоилазећи наш да пристане у луци док га је море вртело укруг. За неколико секунди већини сам овај призор почео је да се „врти” и „љуља” у глави, те је у следећем тренутку одједном клизава  палуба била празна. Кроз велике прозоре бродског салона из удобних фотеља готово до пристајања могли смо да посматрамо само запљускивање огромних таласа. Иако је у бифеу стална акција за кафу и крофну од два евра, мало ко је нешто наручио. Љубазни марокански цариник насмешио се уверавајући нас да је вожња овим бродом безбедна, упитавши успут из којих новина у Србији долазимо...

Град Џејмса Бонда

Поново на палуби, сви су се обрадовали док смо прилазили живописној и очуваној старој медини на брду Танџера изнад велике луке која је, као најближа тачка Оријента Европи, од 19. века била мета дипломатије, трговаца и борбе за утицај. Лука којом су кад је Мароко 1912. изгубио независност управљали Французи, Шпанци, Британци и Италијани, од 1923. била је међународна и тако и прва слободна, бесцаринска зона. За време Другог светског рата била је и уточиште великог броја Јевреја. Иначе, место највећих кријумчара, скровиште одбеглих криминалаца и политичких осуђеника, као и шпијуна. Тако није ни чудо да је јурњава из филмова о Џејмсу Бонду неретко снимана у уским брдовитим уличицама и у лавиринту првог слободног маркета на отвореном.

„Сви досадашњи глумци култног филма били су у нашој старој медини и лично смо их сретали”, каже поносно староседелац Ларби до чијег су нас конака, на раскрсници четири најужа пролаза у којима миришу баклаве и сомуни, довели љубазни мештани. Бивши ди-џеј и рокер одлучио је да се бави туризмом. На тераси конака туристима пушта по жељи светску или арапску музику, причајући догодовштине из медине која је сачувала вреву јурњаве продаваца док се тркају колицима с алвом, пистаћима и разном другом робом. Од кожних ципела за десет евра до кутијица за накит с „дијамантима”, како нас уверавају.

О садашњем мароканском краљу Мухамеду Шестом овде причају све најбоље, како је унапредио живот и туризам земље и пружио шансу младима...

У повратку до „луке за даља путовања” спуштамо се кроз стару казбу, најстарију тврђаву глинених вишеспратница, пуну минијатурних мануфактура: јорганџија, памучне постељине, арапских украшених хаљина, марама и корпи. Старе бербернице на два квадрата овде су на сваком ћошку, као и још мање породичне ткачнице и радње зачина на улазу у куће.  Поред једне од њих је улаз у ријад у којем су одседали „Ролингстоунси” и други музичари. Иса, самозвани водич, показује да је недалеко медреса, мала школа у казби у којој је гробница једног званичника. Кроз решетке прозора види се слика Анрија Матиса. Уметник  је овде радо боравио, као и сликар Ежен Делакроа и писац Тенеси Вилијамс.

На врху казбе с које се пружа поглед на луку је и Национални музеј медитеранске културе. Сведочанство је историје града којег су основали Картагињани у петом веку п. н. е. Пре доласка Арапа био је римска и византијска тврђава. У музеју, некадашњoj Палати султана из времена Хасана Првог, остао је врт који је раздвајао званичне од приватних просторија, украшен белим мермерним стубовима с дрвеном мароканском резбаријом на врху. У музеју је гробница султана, с  плочом у чијем огледалу се изнутра огледају маварске куполе. Надомак палате је Уметнички музеј, смештен међу дебелим зидинама затвора из 18. века.  Поред музеја, на улазу у казбу  је и споменик Берберу Ибн Батути, првом светском путнику из 14. века. С подигнутом руком „запутио” нас је даљим путевима каравана Марока.

Херкулова пећина

На најсеверозападнијој тачки Африке, у којој се срећу Атлантик и Медитеран, налази се Херкулова пећина. По легенди, град Танџер основао је Антиној, син Посејдона и Гаје, а Херкул је касније на овом месту раздвојио земљу и спојио Средоземно море и Атлантски океан створивши Гиралтарски мореуз. Како нам један уметник који продаје слике у  „предворју” пећине показује, отвор који запљускују таласи, из једног угла подсећа на облик афричког континента, на којем се види место где се преко Гибралтарског пролаза Африка спаја с Европом.

Бондов доушник и стари светионик

Испред капије медине Танџер, у башти чувеног „Кафе де Парија” у којем су поред градске фонтане седеле многе светске звезде, конобар необичног осмеха с лакоћом сваке вечери подиже понеког домаћег госта како би четири жене туристкиње селе.

Слажемо се да нам, оштрог погледа иза дебелих рамова модерних наочара, изгледа као Бондов доушник... Брзом реакцијом спасава мобилни телефон у тренутку кад је неко пролио воду. Поносан на наш стални избор кафеа, пронашао нам је возача до „раскрснице” Атлантика и Медитерана – старог светионика на брду с којег се види Сунчана плажа и преко пута ње – шпанска обала.