Kapija između velikih mora

Kada putujete Andaluzijom, posle obilaska velelepnih mavarskih dvoraca i gotskih katedrala u Sevilji i Kadizu, sve više vas mame njen jednostavni jug i mirisi mora. Ne možete da se ne zaputite u Tarifu, gradić na krajnjem jugu Evrope, Španije i Pirinejskog poluostrva, poznat po tome što „deli” Atlantik i Mediteran. Gibraltarski moreuz na kojem leži, s brodovima koji njime plove, deli i spaja Evropu i Afriku.

Ako dolazite autobusom što je najčešće, treba da znate da vozaču koji vozi kružnim putem kroz brdovite predele, naročito ako je pao mrak, morate na vreme da kažete da vas obavesti kada stignete do poslednje stanice Tarife, kako vam se ne bi kao nama dogodilo da se gotovo vratite nazad. Stanica je iznad stare mavarske medine s čijih uskih ulica već kad uđete u ovaj stari grad, čak i po magli i kiši, ugledate luku i naspram nje, preko mora, svetla grada Tandžera i obrise Rif planine u afričkom Maroku...

I sam prizor razlog je što se mnogi turisti odluče da iz ove luke brodom uplove u Afriku, udaljenu odavde vazdušnom linijom svega 14 kilometara. Zbog brodova koji kreću pre podne ka Maroku, avanturisti uglavnom dođu dan pre da ovde prespavaju. U medini koja je najbliža luci prenoćište je oko 25 evra.

U bilo kojem od kafića s toplom domaćinskom atmosferom, ispred kojih se ljudi na kaldrmi sokačića tipično za male primorske gradove do kasno u noć druže, okrepljenje prija, a i ne košta mnogo. Tanka i ukusna velika pica može da se nađe za osam, pivo za dva evra. Na zidu jednog od njih zalepljene su novčanice turista iz celog sveta, a među njima se „zeleni” i naša od 20 dinara. Pretpostavlja se da grad u kojem su se smenjivali Feničani, Rimljani, muslimani i hrišćani nosi naziv po osvajaču Berberu – Tarifu ibn Maliku iz osmog veka, da je tvrđavu čije su zidine među najočuvanijim u Španiji podigao kalif Abd el Rahman Treći u 10, a proslavio u 13. veku guverner Alonso Dobri koji je, iako ucenjen otmicom sina, odbio predaju utvrđenja.

S krova bilo kojeg od rijada – četvorougaonih kuća s prirodnom ventilacijom, jer su od unutrašnjih dvorišta-trpezarija do najvišeg sprata otvorene, ovaj pogled je ujutru još jasniji. U tom pogledu s krova na Afriku postaje objašnjivo zašto je pastir iz „Alhemičara” Paula Koelja, jednog od najčitanijih svetskih romana, upravo u „gradu pomorandži” – Tarifi, posle susreta s kraljem i Cigankom, odlučio da pođe u Afriku i traži zakopano blago, koje na kraju otkriva u sebi. Pošli smo njegovim putem...

Kako smo prešli Gibraltarski moreuz

S nestrpljenjem, bili smo u luci već pre prvog broda, fotografišući prastaru kulu, oronulu, ali volšebno sačuvanu na uskom peščanom sprudu između okeana i Sredozemlja. Srećemo avanturiste, surfere koji dolaze zbog ovdašnjih vetrova, tvrdeći da su ovde najbolji uslovi u Evropi za skijanje na vodi. Veliki broj klubova na obali iznajmljuje kompletnu opremu, a tu su i instruktori. Kako kažu, vetar se hvata takozvanim jedrom-padobranom koji je pokretač, a ako je jak, nalet može da podigne surfera i iznad vode. Tada surfer treba da promeni ugao padobrana i vraća se na talase. Tu su i oni koji dolaze da bi kroz staklo brodova s providnim dnom posmatrali orke koje plivaju često u ovim vodama, ponekad gurajući brodove, ali i delfine, morske konje i ostale „stanare” i dalje teško ukrotivih voda...

Po izuzetno nemirnom moru svi „adrenalineri” ostali su na obali. Dva puta su nam do 13 časova otkazali unapred rezervisanu plovidbu brodom kojim se direktno preko moreuza stiže u luku Tandžer za 45 minuta.

Uz obrazloženje da će novac za kartu od oko 50 evra biti vraćen ako brod uopšte toga dana ne isplovi. S rezervacijom sobe u Tandžeru i bez mogućeg produžetka smeštaja u punoj Tarifi, negodovali smo kao i drugi. Na to nam je ljubazno jedina službenica koja govori engleski objasnila da postoji lučki autobus koji u slučaju otkazane poslednje plovidbe prevozi do moderne luke Alhesiras u istoimenom gradu malo severnijem od Tarife i smeštenom na Sredozemnom moru čiji naziv na arapskom znači zeleno ostrvo. Odatle ova jeftinija vožnja brodom traje oko sat i po do dva, a luka u koju stižete je 40 kilometara od Tandžera. Zvučalo je kao još jedna avantura, ali ipak je bilo olakšanje kada je direktni  i luksuzniji brod, po proceni kapetana i uprkos talasima, ipak došao po putnike. Potrajao je, doduše, pregled za nas obavezne vize za Maroko, ali smo potom na brodu odmah mogli da obavimo carinsku kontrolu s druge, marokanske strane, kako bismo posle izbegli zadržavanje u njihovoj luci.

Pre polaska posmatrali smo „nemirne” brodove  na vodama tesnaca između velikih mora, nazvanog po nedalekoj Gibraltarskoj steni na španskom poluostrvu. Ona se nalazi  u istoimenoj susednoj državici (Gibraltar) koja je i danas pod britanskim suverenitetom i koju naši građani  bez britanske vize ne mogu da obiđu. Naziv Gibraltar, inače, potiče od arapskih reči „planina Tarik”, po imenu muslimanskog vođe koji je predvodio osvajanje Iberijskog poluostrva u osmom veku. Stari Grci nazvali su ovaj moreuz „Herkulovi stubovi” smatrajući da su oni „kraj sveta”. Veruje se da je severni stub bio Gibraltarska stena, a južni planina Musa u Maroku. Danas tako tri države kontrolišu moreuz. U srednjem delu struje su veoma jake zbog vetrova koji duvaju i do 50 čvorova na sat, a i zato što na površini one teku od Atlantika do Mediterana, dok se u dubljim vodama kreću u suprotnom smeru.

Ovaj susret velikih mora osetili smo čim je brod krenuo. Putnici koji su se „sjatili” na palubu posmatrali su zgranuto brodić koji je pokušavao mimoilazeći naš da pristane u luci dok ga je more vrtelo ukrug. Za nekoliko sekundi većini sam ovaj prizor počeo je da se „vrti” i „ljulja” u glavi, te je u sledećem trenutku odjednom klizava  paluba bila prazna. Kroz velike prozore brodskog salona iz udobnih fotelja gotovo do pristajanja mogli smo da posmatramo samo zapljuskivanje ogromnih talasa. Iako je u bifeu stalna akcija za kafu i krofnu od dva evra, malo ko je nešto naručio. Ljubazni marokanski carinik nasmešio se uveravajući nas da je vožnja ovim brodom bezbedna, upitavši usput iz kojih novina u Srbiji dolazimo...

Grad Džejmsa Bonda

Ponovo na palubi, svi su se obradovali dok smo prilazili živopisnoj i očuvanoj staroj medini na brdu Tandžera iznad velike luke koja je, kao najbliža tačka Orijenta Evropi, od 19. veka bila meta diplomatije, trgovaca i borbe za uticaj. Luka kojom su kad je Maroko 1912. izgubio nezavisnost upravljali Francuzi, Španci, Britanci i Italijani, od 1923. bila je međunarodna i tako i prva slobodna, bescarinska zona. Za vreme Drugog svetskog rata bila je i utočište velikog broja Jevreja. Inače, mesto najvećih krijumčara, skrovište odbeglih kriminalaca i političkih osuđenika, kao i špijuna. Tako nije ni čudo da je jurnjava iz filmova o Džejmsu Bondu neretko snimana u uskim brdovitim uličicama i u lavirintu prvog slobodnog marketa na otvorenom.

„Svi dosadašnji glumci kultnog filma bili su u našoj staroj medini i lično smo ih sretali”, kaže ponosno starosedelac Larbi do čijeg su nas konaka, na raskrsnici četiri najuža prolaza u kojima mirišu baklave i somuni, doveli ljubazni meštani. Bivši di-džej i roker odlučio je da se bavi turizmom. Na terasi konaka turistima pušta po želji svetsku ili arapsku muziku, pričajući dogodovštine iz medine koja je sačuvala vrevu jurnjave prodavaca dok se trkaju kolicima s alvom, pistaćima i raznom drugom robom. Od kožnih cipela za deset evra do kutijica za nakit s „dijamantima”, kako nas uveravaju.

O sadašnjem marokanskom kralju Muhamedu Šestom ovde pričaju sve najbolje, kako je unapredio život i turizam zemlje i pružio šansu mladima...

U povratku do „luke za dalja putovanja” spuštamo se kroz staru kazbu, najstariju tvrđavu glinenih višespratnica, punu minijaturnih manufaktura: jorgandžija, pamučne posteljine, arapskih ukrašenih haljina, marama i korpi. Stare berbernice na dva kvadrata ovde su na svakom ćošku, kao i još manje porodične tkačnice i radnje začina na ulazu u kuće.  Pored jedne od njih je ulaz u rijad u kojem su odsedali „Rolingstounsi” i drugi muzičari. Isa, samozvani vodič, pokazuje da je nedaleko medresa, mala škola u kazbi u kojoj je grobnica jednog zvaničnika. Kroz rešetke prozora vidi se slika Anrija Matisa. Umetnik  je ovde rado boravio, kao i slikar Ežen Delakroa i pisac Tenesi Vilijams.

Na vrhu kazbe s koje se pruža pogled na luku je i Nacionalni muzej mediteranske kulture. Svedočanstvo je istorije grada kojeg su osnovali Kartaginjani u petom veku p. n. e. Pre dolaska Arapa bio je rimska i vizantijska tvrđava. U muzeju, nekadašnjoj Palati sultana iz vremena Hasana Prvog, ostao je vrt koji je razdvajao zvanične od privatnih prostorija, ukrašen belim mermernim stubovima s drvenom marokanskom rezbarijom na vrhu. U muzeju je grobnica sultana, s  pločom u čijem ogledalu se iznutra ogledaju mavarske kupole. Nadomak palate je Umetnički muzej, smešten među debelim zidinama zatvora iz 18. veka.  Pored muzeja, na ulazu u kazbu  je i spomenik Berberu Ibn Batuti, prvom svetskom putniku iz 14. veka. S podignutom rukom „zaputio” nas je daljim putevima karavana Maroka.

Herkulova pećina

Na najseverozapadnijoj tački Afrike, u kojoj se sreću Atlantik i Mediteran, nalazi se Herkulova pećina. Po legendi, grad Tandžer osnovao je Antinoj, sin Posejdona i Gaje, a Herkul je kasnije na ovom mestu razdvojio zemlju i spojio Sredozemno more i Atlantski okean stvorivši Giraltarski moreuz. Kako nam jedan umetnik koji prodaje slike u  „predvorju” pećine pokazuje, otvor koji zapljuskuju talasi, iz jednog ugla podseća na oblik afričkog kontinenta, na kojem se vidi mesto gde se preko Gibraltarskog prolaza Afrika spaja s Evropom.

Bondov doušnik i stari svetionik

Ispred kapije medine Tandžer, u bašti čuvenog „Kafe de Parija” u kojem su pored gradske fontane sedele mnoge svetske zvezde, konobar neobičnog osmeha s lakoćom svake večeri podiže ponekog domaćeg gosta kako bi četiri žene turistkinje sele.

Slažemo se da nam, oštrog pogleda iza debelih ramova modernih naočara, izgleda kao Bondov doušnik... Brzom reakcijom spasava mobilni telefon u trenutku kad je neko prolio vodu. Ponosan na naš stalni izbor kafea, pronašao nam je vozača do „raskrsnice” Atlantika i Mediterana – starog svetionika na brdu s kojeg se vidi Sunčana plaža i preko puta nje – španska obala.