Музика коју је убила дрога
Разговор са Бранком Вдовић, Вдовом мајком, ближио се крају. Пружила ми је фотокопиран документ на којем је писало „Потврда о пријему предмета” са заглављем Музеја историје Југославије и датумом 16. јул 2015. године.
То је била потврда о Вдовим личним документима која је предала на чување Музеју Југославије, између осталих крштеница, ђачка књижица, похвалнице за одличан успех у настави, дипломе „Светозар Марковић” и „Михаило Петровић Алас” из 1975. године, ђачка књижица Пете београдске гимназије, индекс Рударско-геолошког факултета, чланске карте неколико омладинских и радних задруга, радна књижица, чланске карте музичких удружења, успомена на прву свету причест, тестамент, телеграми саучешћа...
Од архивске грађе о групи „Шарло акробата” „као и другим музичким активностима Ивана Вдовића”, ту се налазе флајери за концерте, промотивни материјали, документ о турнеји у Варшави 1981, плакати, најаве концерата, исечци из штампе и фотографије...
Уз овај, на столу је био још један документ, тачније новински текст из часописа „Попбокс”. Рок музичар Дејан Цукић писао је својевремено колумне под заједничким наднасловом „Док се још сећам” за овај лист, а једну је посветио сећању на Ивана Вдовића Вда. Текст је био скинут са интернет сајта а (www.popboks.com), а на фотокопији је писало „Гледате архивирану верзију ’Попбокса’”, испод тога ситним словима „’Попбокс’ је 25. августа 2013. престао са радом, све текстове можете и даље читати на овој адреси.” Колумна је датирала од 29. 10. 2012, а објављена је под насловом „Осмех”.
Погледао сам текст и фотографију на којој су се налазили Дејан Цукић са гитаром и Вд, а Бранка је то пропратила речима:
„Дејан Цукић га је је тачно описао, такав је био мој Ивица.”
Читао сам Цукићев текст у којем је писао о својим гимназијским данима и познанству са Вдом. Сматрао сам да је штета да било шта скраћујем, или препричавам.
„ Био сам матурант Шесте београдске гимназије и обилато се користио околношћу забављања са ћерком школске докторке за прибављање оправдања. На путу ка школи стога сам често ’оправдано’ промашивао одредиште и гнездио се уз добру музику код басисте групе Тилт, Цвелета. Једног дана Цвеле ми је најавио да ће нам се придружити (у сличној ескапади из оближње Пете гимназије) његов рођак. ’Страшан клинац. Почео је да свира бубњеве. Много је талентован.’ Нарогушио сам се природном одбојношћу осамнаестогодишњака коме две године млађи ’балавац’ улази у атар, али онда је собу стана у Улици Станоја Главаша обасјао тај осмех. Веома брзо препознали смо међусобно сличну страст према музици. Главна ствар био је џез-рок и галерија ’пројеката’ музичара изниклих испод крила Мајлса Дејвиса. Ивица и ја размењивали смо плоче, јурили нове снимке, ишли на концерте... једном смо се запутили и до Загреба на наступ гитаристе Џона Меклохлина (тада смо га сви погрешно звали – Меклафлин)... све то време Вд је невероватно брзо напредовао као бубњар. Вежбао је упорно и са лакоћом купио форе старијих музичара (најчешће Влајка Голубовића, тада бубњара ’Тилта’).
Са другарима из Пете гимназије, направио је бенд логичког имена БГ-5. Каква је то галерија ликова била! Гитаре су свирали џез заљубљеник Енес Мекић и буцкасти плавушан залуђен блуз рифовима састава ’Алман Брадерс’ – Небојша Антонијевић Антон. У улози басисте смењивали су се Бојан Печар и доброћудни Миша (бојим се да сам заборавио презиме). Клавијатуриста је био хиперактивни виртуоз Зоран Радетић, а све је зачињавала флаута Саше Гнуса. Невероватно колико различитим путевима су кренуле каријере тих дечака. Енес и Зоран наставили су у правцу усавршавања заната, а Радетић је с временом постао један од најцењенијих продуцената овдашње поп музике. Антон је основао групу ’Бутик’ са још једним изданком Пете гимназије, Владом Неговановићем, пре него што се уз певача ’Радничке контроле’ посветио дугогодишњем растурању журки. Печар ће касније запловити у састав ВИА ’Талас’, запамћен по хиту ’Сама’ и чињеници да више нико од њих није међу нама. Ни Бојанов наредни бенд неће бити много боље среће. Ипак, БГ-5 тада су свирали заједно и чак изборили прилику за неколико наступа у Дому омладине Београда, где су их допуњавали разни гостујући певачи. После распада ’Тилта’ добио сам од Вда неизбежни позив да им се придружим на једној свирци. Увежбали смо ’Just The Way You Are’ Билија Џоела и ’Sir Duke’ Стивија Вондера. Пет минута пред наступ Енес ми је признао да ’можда буде проблема’ јер те ствари су раније свирали са Прелетом који се управо појавио у Дому. Упс! Наравно, први човек на кога сам налетео силазећи са бине био је Преле. Његова рука подигла се према мени, али уместо ишчекиване шамарчине добио сам тапшање по леђима: ’Добар си мали... иди у п. м!’
Група БГ-5 није преживела њихове матуре, али је поставила основе традиције која у тој школи није замрла ни до данас.
Нешто касније Вд ме је позвао на свирку у доњој сали СКЦ-а (данас књижара ’Делфи’) којом је озваничена трансформација групе ’Лимуново дрво’ у трио ’Шарло акробата’. Видело се (и чуло!) да ће бити страшан бенд. Да им нико неће бити ни сличан, како су лепо и објавили песмом ’Нико као ја’. Погледајте поново тај спот из легендарног ’Рокенролера’ Бориса и Туцка (Борис Миљковић и Бранимир Димитријевић, редитељи, прим. а.). Покушајте да се не најежите пред том раном назнаком колосалног Милановог талента. Пред силином налета Којиног убеђења и безобразлука. И покушајте да суздржите сопствени осмех када вас огреје невино и чисто Вдово лице. Нема шансе!
Зашто се људи навлаче на дрогу? Др Спира (без Људских бића) има теорију (као и о свему) да се на ’доп’ навлаче они којима, кад су били деца, нису причали бајке. Не знам да ли је у праву, али сам својој деци, за сваки случај, годинама причао бајке пред спавање. Сувише је туге помрачило младости које су обећавале, гушило таленте и надахнућа и гасило најблиставије од свих осмеха“, писао је Дејан Цукић.
Наставиће се
