Muzika koju je ubila droga

Razgovor sa Brankom Vdović, Vdovom majkom, bližio se kraju. Pružila mi je fotokopiran dokument na kojem je pisalo „Potvrda o prijemu predmeta” sa zaglavljem Muzeja istorije Jugoslavije i datumom 16. jul 2015. godine.

To je bila potvrda o Vdovim ličnim dokumentima koja je predala na čuvanje Muzeju Jugoslavije, između ostalih krštenica, đačka knjižica, pohvalnice za odličan uspeh u nastavi, diplome „Svetozar Marković” i „Mihailo Petrović Alas” iz 1975. godine, đačka knjižica Pete beogradske gimnazije, indeks Rudarsko-geološkog fakulteta, članske karte nekoliko omladinskih i radnih zadruga, radna knjižica, članske karte muzičkih udruženja, uspomena na prvu svetu pričest, testament, telegrami saučešća...

Od arhivske građe o grupi „Šarlo akrobata” „kao i drugim muzičkim aktivnostima Ivana Vdovića”, tu se nalaze flajeri za koncerte, promotivni materijali, dokument o turneji u Varšavi 1981, plakati, najave koncerata, isečci iz štampe i fotografije...

Uz ovaj, na stolu je bio još jedan dokument, tačnije novinski tekst iz časopisa „Popboks”. Rok muzičar Dejan Cukić pisao je svojevremeno kolumne pod zajedničkim nadnaslovom „Dok se još sećam” za ovaj list, a jednu je posvetio sećanju na Ivana Vdovića Vda. Tekst je bio skinut sa internet sajta a (www.popboks.com), a na fotokopiji je pisalo „Gledate arhiviranu verziju ’Popboksa’”, ispod toga sitnim slovima „’Popboks’ je 25. avgusta 2013. prestao sa radom, sve tekstove možete i dalje čitati na ovoj adresi.” Kolumna je datirala od 29. 10. 2012, a objavljena je pod naslovom „Osmeh”.

Pogledao sam tekst i fotografiju na kojoj su se nalazili Dejan Cukić sa gitarom i Vd, a Branka je to propratila rečima:

„Dejan Cukić ga je je tačno opisao, takav je bio moj Ivica.”

Čitao sam Cukićev tekst u kojem je pisao o svojim gimnazijskim danima i poznanstvu sa Vdom. Smatrao sam da je šteta da bilo šta skraćujem, ili prepričavam.

„ Bio sam maturant Šeste beogradske gimnazije i obilato se koristio okolnošću zabavljanja sa ćerkom školske doktorke za pribavljanje opravdanja. Na putu ka školi stoga sam često ’opravdano’ promašivao odredište i gnezdio se uz dobru muziku kod basiste grupe Tilt, Cveleta. Jednog dana Cvele mi je najavio da će nam se pridružiti (u sličnoj eskapadi iz obližnje Pete gimnazije) njegov rođak. ’Strašan klinac. Počeo je da svira bubnjeve. Mnogo je talentovan.’ Narogušio sam se prirodnom odbojnošću osamnaestogodišnjaka kome dve godine mlađi ’balavac’ ulazi u atar, ali onda je sobu stana u Ulici Stanoja Glavaša obasjao taj osmeh. Veoma brzo prepoznali smo međusobno sličnu strast prema muzici. Glavna stvar bio je džez-rok i galerija ’projekata’ muzičara izniklih ispod krila Majlsa Dejvisa. Ivica i ja razmenjivali smo ploče, jurili nove snimke, išli na koncerte... jednom smo se zaputili i do Zagreba na nastup gitariste Džona Meklohlina (tada smo ga svi pogrešno zvali – Meklaflin)... sve to vreme Vd je neverovatno brzo napredovao kao bubnjar. Vežbao je uporno i sa lakoćom kupio fore starijih muzičara (najčešće Vlajka Golubovića, tada bubnjara ’Tilta’).

Sa drugarima iz Pete gimnazije, napravio je bend logičkog imena BG-5. Kakva je to galerija likova bila! Gitare su svirali džez zaljubljenik Enes Mekić i buckasti plavušan zaluđen bluz rifovima sastava ’Alman Braders’ – Nebojša Antonijević Anton. U ulozi basiste smenjivali su se Bojan Pečar i dobroćudni Miša (bojim se da sam zaboravio prezime). Klavijaturista je bio hiperaktivni virtuoz Zoran Radetić, a sve je začinjavala flauta Saše Gnusa. Neverovatno koliko različitim putevima su krenule karijere tih dečaka. Enes i Zoran nastavili su u pravcu usavršavanja zanata, a Radetić je s vremenom postao jedan od najcenjenijih producenata ovdašnje pop muzike. Anton je osnovao grupu ’Butik’ sa još jednim izdankom Pete gimnazije, Vladom Negovanovićem, pre nego što se uz pevača ’Radničke kontrole’ posvetio dugogodišnjem rasturanju žurki. Pečar će kasnije zaploviti u sastav VIA ’Talas’, zapamćen po hitu ’Sama’ i činjenici da više niko od njih nije među nama. Ni Bojanov naredni bend neće biti mnogo bolje sreće. Ipak, BG-5 tada su svirali zajedno i čak izborili priliku za nekoliko nastupa u Domu omladine Beograda, gde su ih dopunjavali razni gostujući pevači. Posle raspada ’Tilta’ dobio sam od Vda neizbežni poziv da im se pridružim na jednoj svirci. Uvežbali smo ’Just The Way You Are’ Bilija Džoela i ’Sir Duke’ Stivija Vondera. Pet minuta pred nastup Enes mi je priznao da ’možda bude problema’ jer te stvari su ranije svirali sa Preletom koji se upravo pojavio u Domu. Ups! Naravno, prvi čovek na koga sam naleteo silazeći sa bine bio je Prele. Njegova ruka podigla se prema meni, ali umesto iščekivane šamarčine dobio sam tapšanje po leđima: ’Dobar si mali... idi u p. m!’

Grupa BG-5 nije preživela njihove mature, ali je postavila osnove tradicije koja u toj školi nije zamrla ni do danas.

Nešto kasnije Vd me je pozvao na svirku u donjoj sali SKC-a (danas knjižara ’Delfi’) kojom je ozvaničena transformacija grupe ’Limunovo drvo’ u trio ’Šarlo akrobata’. Videlo se (i čulo!) da će biti strašan bend. Da im niko neće biti ni sličan, kako su lepo i objavili pesmom ’Niko kao ja’. Pogledajte ponovo taj spot iz legendarnog ’Rokenrolera’ Borisa i Tucka (Boris Miljković i Branimir Dimitrijević, reditelji, prim. a.). Pokušajte da se ne naježite pred tom ranom naznakom kolosalnog Milanovog talenta. Pred silinom naleta Kojinog ubeđenja i bezobrazluka. I pokušajte da suzdržite sopstveni osmeh kada vas ogreje nevino i čisto Vdovo lice. Nema šanse!

Zašto se ljudi navlače na drogu? Dr Spira (bez Ljudskih bića) ima teoriju (kao i o svemu) da se na ’dop’ navlače oni kojima, kad su bili deca, nisu pričali bajke. Ne znam da li je u pravu, ali sam svojoj deci, za svaki slučaj, godinama pričao bajke pred spavanje. Suviše je tuge pomračilo mladosti koje su obećavale, gušilo talente i nadahnuća i gasilo najblistavije od svih osmeha“, pisao je Dejan Cukić.

Nastaviće se