Проклетство Екатарине велике – сви су отишли прерано
У свету је увек било много сјајних инструменталиста, па тако и бубњара, али само неколицина међу њима значајно је доприносила унапређивању улоге и употребе инструмента, као што је код нас био Иван Вдовић Вд. Његов таленат и вештина били су несумњиви и неоспорни
Импресиван таленат, велико музичко наслеђе и тајанствена личност. То су атрибути који се најчешће приписују Ивану Вдовићу Вду, када се одређеним поводом пише о његовом значају на београдској и југословенској музичкој сцени. У кратким новинским текстовима често се провлаче речи водитељке музичких телевизијских емисија Дубравке Марковић која га је сматрала необичним, али и најшармантнијим у друштву. Слађана Милошевић га памти по тиковима, ишао је свуда са палицама и често је једном чешао косу. Музички зналци и савременици за њега кажу да је био добри дечко рокенрола, вансеријски бубњар, можда, и до данас непревазиђен, а најбитнија група у којој је свирао „Шарло акробата” уз „Идоле” и „Електрични оргазам” сматра се утемељивачем београдског новог таласа. Учествовао је у једном од најбитнијих београдских бендова „Шарло акробата”, не само као његов пуноправни члан већ често и као креативни лидер.
Истицао се својим посебним начином на који је свирао бубњеве. Он није желео само да буде задужен да прати ритам већ неко кога ће други пратити.
Вд је ишао у музичку школу, добро је познавао џез, слушао је најновије плоче са Запада, имао је пуно информација о кретањима музичких праваца. Те предности су му омогућиле и да утиче на своје колеге. Свирање са познатим групама било му је досадно, тражио је нове авангардне путеве који су неки разумели, а неки и нису.
Ивица Вдовић је преминуо од ејдса, болести која ће похарати београдску музичку сцену, као наводно прва регистрована хив позитивна особа у Београду. Тако је постао део проклетства „Екатарине Велике” чији су најважнији чланови отишли прерано, и то као први, пре Милана Младеновића, Бојана Печара, Душана Дејановића и Маргите Стефановић.
Последњи бубњар ЕКВ-а Марко Миливојевић изрећи ће о њему оцену са којом се готово сваки приказ његовог музичког умећа и стваралаштва завршава: „Он је био више од свирке. Он је био музика, њега смо пратили.”
Душан Весић, редитељ и сценариста, и Сандра Ранчић (сценариста) аутори су врло запаженог документарног филма из 2008. године о рок групи „Екатарини Великој” под насловом „ЕКВ – као да је било некад”. Филм је захватио и први период ове групе док је постојала под називом „Катарина Друга”, а тада је њен члан био и Ивица Вдовић, па се у првом наставку серијала највише говорило о њему. Најинтригантније сведочење дала је ведета генерације осамдесетих глумица Соња Савић, што је ауторе увело у расправе и недоумицу шта од свега реченог узети за филм.
О томе Сандра Ранчић каже: „Соња је била веома оштра, неприкосновена, говорила је отворено о стварима о којима се дотада причало евентуално кроз асоцијације… Као аутори, имали смо недоумицу – одговорност је велика због креирања слике у јавности, што је у овом случају попримило размере културно-историјског значаја и, самим тим, тешко је било одредити црту коју не би требало прелазити… На крају, одлучили смо да у филму остану делови Соњине приче везани за Ивицу Вдовића Вда, ког је Соња најсликовитије од свих саговорника приближила гледаоцима”…
Због сажимања и резова, у монтажи је остао мањи део Соњиног исказа, али је шира верзија осванула на интернету из које ћемо узети неке делове који дочаравају глумичин поглед на крај седамдесетих и почетак осамдесетих у Београду.
Соња Савић је причала о Клубу Ликовне академије, на коме су се сретали будући чланови „Шарла акробате” Милан Младеновић и Иван Вдовић, глумци Цвијановић, Буле Гонцић, затим Мишко Плави, Чавајда... Присетила се и фудбала у пола четири ујутро у том клубу..
„Ако постоји реформатор моје генерације и апсолутни тихи лидер, онда је то Ивица Вдовић. Ученик Пете београдске гимназије, коме је отац преминуо непосредно после његове матуре и, колико ја знам, после тога почиње неки његов чудан однос према граду... Имао је 174,5 цм и ја кад бих га срела била сам потпуно усхићена... Он је умео да ме погледа у очи и каже: ’Ух, те твоје интелигентне очице’, а мени срце заигра до неба... Слушати уживо Ивицу како свира бубњеве... То није препричљиво”...
Соња Савић је говорила о својој генерацији, о уметницима тог времена којима су се многи дивили и сматрали их звездама, али из њеног видокруга ствари су изгледале сасвим другачије: „Можда неко мисли да смо били срећни. Ја сам била срећна кад сам пронашла људе који су једнако несрећни као ја“
Илуструјући утицај који је Вд имао на нови музички правац, Соња Савић је смело тврдила да „Која не би постојао да није било Ивице Вдовића” (Душан Којић Која, бас-гитариста „Шарла акробате” а потом фронтмен „Дисциплине кичме”). Додала је и да је Вд имао велике заслуге на рано формирање Милана Младеновића: „Ивица је радио на његовом вокалу, Ивица је радио на његовој личности, Ивица је створио Милана Младеновића, Ивица је створио Маргиту Стефановић, а ко је још жив нек призна истину”, казала је глумица. Посебно су биле драматична њена казивања о проблемима са дрогом у која је запао. „Те 1985. године тај исти Ивица отишао је да се тестира на неку чудну болест која се појавила у Београду. Вратио се и целом граду је рекао да је заражен ејдсом. Ово је један ружан и мали град – окренуо му је леђа”, испричала је.
„Ивице, много ти хвала на свему. Овај град се много огрешио о тебе... Знате, у Њујорку су највећи музичари и сликари умрли од исте болести... Нико није вирио у њихов приватан живот. А овај човек који је отворио карте и дао овом граду све што је имао и није тражио ништа заузврат, да не причамо да од пара није видео ни пару... А он је врло поносно, достојанствено и скромно у свом балон-мантилу још годину и по дана свирао бубњеве, а након тога са ритам машином коју је већ увелико носио наставио је да се креће кроз музички сабвеј Београда”, рекла је између осталог Соња Савић.
Наставиће се
