Prokletstvo Ekatarine velike – svi su otišli prerano
U svetu je uvek bilo mnogo sjajnih instrumentalista, pa tako i bubnjara, ali samo nekolicina među njima značajno je doprinosila unapređivanju uloge i upotrebe instrumenta, kao što je kod nas bio Ivan Vdović Vd. Njegov talenat i veština bili su nesumnjivi i neosporni
Impresivan talenat, veliko muzičko nasleđe i tajanstvena ličnost. To su atributi koji se najčešće pripisuju Ivanu Vdoviću Vdu, kada se određenim povodom piše o njegovom značaju na beogradskoj i jugoslovenskoj muzičkoj sceni. U kratkim novinskim tekstovima često se provlače reči voditeljke muzičkih televizijskih emisija Dubravke Marković koja ga je smatrala neobičnim, ali i najšarmantnijim u društvu. Slađana Milošević ga pamti po tikovima, išao je svuda sa palicama i često je jednom češao kosu. Muzički znalci i savremenici za njega kažu da je bio dobri dečko rokenrola, vanserijski bubnjar, možda, i do danas neprevaziđen, a najbitnija grupa u kojoj je svirao „Šarlo akrobata” uz „Idole” i „Električni orgazam” smatra se utemeljivačem beogradskog novog talasa. Učestvovao je u jednom od najbitnijih beogradskih bendova „Šarlo akrobata”, ne samo kao njegov punopravni član već često i kao kreativni lider.
Isticao se svojim posebnim načinom na koji je svirao bubnjeve. On nije želeo samo da bude zadužen da prati ritam već neko koga će drugi pratiti.
Vd je išao u muzičku školu, dobro je poznavao džez, slušao je najnovije ploče sa Zapada, imao je puno informacija o kretanjima muzičkih pravaca. Te prednosti su mu omogućile i da utiče na svoje kolege. Sviranje sa poznatim grupama bilo mu je dosadno, tražio je nove avangardne puteve koji su neki razumeli, a neki i nisu.
Ivica Vdović je preminuo od ejdsa, bolesti koja će poharati beogradsku muzičku scenu, kao navodno prva registrovana hiv pozitivna osoba u Beogradu. Tako je postao deo prokletstva „Ekatarine Velike” čiji su najvažniji članovi otišli prerano, i to kao prvi, pre Milana Mladenovića, Bojana Pečara, Dušana Dejanovića i Margite Stefanović.
Poslednji bubnjar EKV-a Marko Milivojević izreći će o njemu ocenu sa kojom se gotovo svaki prikaz njegovog muzičkog umeća i stvaralaštva završava: „On je bio više od svirke. On je bio muzika, njega smo pratili.”
Dušan Vesić, reditelj i scenarista, i Sandra Rančić (scenarista) autori su vrlo zapaženog dokumentarnog filma iz 2008. godine o rok grupi „Ekatarini Velikoj” pod naslovom „EKV – kao da je bilo nekad”. Film je zahvatio i prvi period ove grupe dok je postojala pod nazivom „Katarina Druga”, a tada je njen član bio i Ivica Vdović, pa se u prvom nastavku serijala najviše govorilo o njemu. Najintrigantnije svedočenje dala je vedeta generacije osamdesetih glumica Sonja Savić, što je autore uvelo u rasprave i nedoumicu šta od svega rečenog uzeti za film.
O tome Sandra Rančić kaže: „Sonja je bila veoma oštra, neprikosnovena, govorila je otvoreno o stvarima o kojima se dotada pričalo eventualno kroz asocijacije… Kao autori, imali smo nedoumicu – odgovornost je velika zbog kreiranja slike u javnosti, što je u ovom slučaju poprimilo razmere kulturno-istorijskog značaja i, samim tim, teško je bilo odrediti crtu koju ne bi trebalo prelaziti… Na kraju, odlučili smo da u filmu ostanu delovi Sonjine priče vezani za Ivicu Vdovića Vda, kog je Sonja najslikovitije od svih sagovornika približila gledaocima”…
Zbog sažimanja i rezova, u montaži je ostao manji deo Sonjinog iskaza, ali je šira verzija osvanula na internetu iz koje ćemo uzeti neke delove koji dočaravaju glumičin pogled na kraj sedamdesetih i početak osamdesetih u Beogradu.
Sonja Savić je pričala o Klubu Likovne akademije, na kome su se sretali budući članovi „Šarla akrobate” Milan Mladenović i Ivan Vdović, glumci Cvijanović, Bule Goncić, zatim Miško Plavi, Čavajda... Prisetila se i fudbala u pola četiri ujutro u tom klubu..
„Ako postoji reformator moje generacije i apsolutni tihi lider, onda je to Ivica Vdović. Učenik Pete beogradske gimnazije, kome je otac preminuo neposredno posle njegove mature i, koliko ja znam, posle toga počinje neki njegov čudan odnos prema gradu... Imao je 174,5 cm i ja kad bih ga srela bila sam potpuno ushićena... On je umeo da me pogleda u oči i kaže: ’Uh, te tvoje inteligentne očice’, a meni srce zaigra do neba... Slušati uživo Ivicu kako svira bubnjeve... To nije prepričljivo”...
Sonja Savić je govorila o svojoj generaciji, o umetnicima tog vremena kojima su se mnogi divili i smatrali ih zvezdama, ali iz njenog vidokruga stvari su izgledale sasvim drugačije: „Možda neko misli da smo bili srećni. Ja sam bila srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja“
Ilustrujući uticaj koji je Vd imao na novi muzički pravac, Sonja Savić je smelo tvrdila da „Koja ne bi postojao da nije bilo Ivice Vdovića” (Dušan Kojić Koja, bas-gitarista „Šarla akrobate” a potom frontmen „Discipline kičme”). Dodala je i da je Vd imao velike zasluge na rano formiranje Milana Mladenovića: „Ivica je radio na njegovom vokalu, Ivica je radio na njegovoj ličnosti, Ivica je stvorio Milana Mladenovića, Ivica je stvorio Margitu Stefanović, a ko je još živ nek prizna istinu”, kazala je glumica. Posebno su bile dramatična njena kazivanja o problemima sa drogom u koja je zapao. „Te 1985. godine taj isti Ivica otišao je da se testira na neku čudnu bolest koja se pojavila u Beogradu. Vratio se i celom gradu je rekao da je zaražen ejdsom. Ovo je jedan ružan i mali grad – okrenuo mu je leđa”, ispričala je.
„Ivice, mnogo ti hvala na svemu. Ovaj grad se mnogo ogrešio o tebe... Znate, u Njujorku su najveći muzičari i slikari umrli od iste bolesti... Niko nije virio u njihov privatan život. A ovaj čovek koji je otvorio karte i dao ovom gradu sve što je imao i nije tražio ništa zauzvrat, da ne pričamo da od para nije video ni paru... A on je vrlo ponosno, dostojanstveno i skromno u svom balon-mantilu još godinu i po dana svirao bubnjeve, a nakon toga sa ritam mašinom koju je već uveliko nosio nastavio je da se kreće kroz muzički sabvej Beograda”, rekla je između ostalog Sonja Savić.
Nastaviće se
