Енциклопедија Борислав Пекић

Више од тридесет година након одласка Борислав Пекић се објављује и чита, о њему се пише, разговара. У многим, па и драматичним ситуацијама може нам Пекићева порука бити важна, као што су многи открили читајући га током недавне пандемије.

Пекић је једнако успешан као романописац, приповедач, драмски писац, писац нефикцијске прозе, есејиста. Један је од писаца који су обележили прекретницу у књижевности, прелазак с модернистичке на постмодернистичку доминанту. Веза Борислава Пекића и филма вишеструка је и дуготрајна. Јасна је и недвосмислена његова припадност српској култури, али је исто тако јасно и да он има најшире видике, а такве су и његове теме. Он ће с једнаким правом говорити о београдским кућама као и о лондонском аеродрому, а исто тако ће се његове теме слободно кретати у времену, па ће нас преносити у новозаветно доба, у време кад су Турци продрли на Балкан, у доба када су досељеници стигли у нову земљу бродом Мејфлауер или у Француску буржоаску револуцију, па све до неке далеке будућности на крају трећег миленијума. Ако постоји писац којим се можемо дичити као космополитским и националним једнако, онда је то Борислав Пекић.

Иако је свестан свог и нашег положаја, и стереотипа који у великом свету о Балкану владају, Пекић не пристаје на инфериорност. Тако ће у предавању које је држао 1984. године на Лондонском универзитету напоменути да је наше полуострво чуда, „упркос злој судбини или баш њој захваљујући, том истом свету даровало три титанске цивилизације и фундаменталне културе – хеленску, византијску и османску – док је остатак Европе, са изузетком Апенинског полуострва, за исто време успео да намакне једва једну једину”.

Важно је и Пекићево деловање у култури, у политици. Упркос свему, утицај биографије пресудан је за уметника. То истовремено не значи да смемо његово дело сводити на биографију. Отац Војислав протеран је 1941. године од италијанског окупатора из Црне Горе као бивши начелник у бившој бановини и као, како кажу тадашње окупаторске новине, „теразијски лижисахан” за кога не постоји црногорство. Син Борислав ухапшен је новембра 1948. као члан илегалне организације Савез демократске омладине Југославије. Чудесан је тај његов идеализам, чији разлог не може бити само младалачка наивност. Ако постоји нешто безнадежно, то је покушај да се, тада, оснује Савез демократске омладине Југославије.

Замишљање стварности

Поставиће Пекић у писању проблем кривице и тематизовати друштвени систем и његове норме. Видљиво је то и у посвети „онима који нису били невини” у књизи Године које су појели скакавци, као и у филму Време чуда Горана Паскаљевића (сценарио Паскаљевић и Пекић). Те се друштвене норме супротстављају моралу. „Усудио бих се рећи”, каже Пекић, „да ако о моралу не бих могао говорити, не видим о чему бих уопште говорио, односно о чему би с људског стајалишта било вредно говорити”, истичући. „у својим књигама говорим и о моралној стварности људског живота уздржавајући се да јој судим.”

Фасцинира Пекићева ерудиција: познавао је бројне области, па трагове његових лектира наћи ћемо у бројним његовим делима, некад као експлицитне, некад као алузије. То је писац енциклопедијског карактера. Важан елемент Пекићевог односа према свету јесте сумња. Он подвргава критичком испитивању неке од темељних цивилизацијских одредница, као што су филозофија, наука, логика, рационалност, историографија, најзад и сама књижевност. Пекићев енциклопедизам знак је амбиције да се сагледа људска цивилизација, да се допре до онога што он назива „духовном садржином једне цивилизације”. Рећи ће да је за њега писање „начин сазнавања и у књижевном коду саопштавање сазнатог”. За Пекића је уметност најпоузданији метод спознаје, изнад филозофског, мистичног и искуственог. Себе је сматрао „писцем идеја”, истакнувши да то значи да се сматра писцем „идеје о стварности, не писцем стварности”: „Ма каква да је стварност, ја се њоме никад не бавим. Бавим се својим односом према нечему што замишљам да је стварност.”

Књижевност Пекић види и као волтеровски врт. У том погледу књижевност, и уметност уопште, сматра „вештачком творевином” и, како каже, „још једним привидом у систему привида у коме смо без наде заточени”. Иако га артифицијелност књижевности одбија, каже да је „најжешћи заговорник те артифицијелности као њене првородне и суверене природе”. То сматра привидним парадоксом: он се труди да књижевност, „било рефлексијом, било онеобичавањем”, раздвоји од стварности, тежећи да је доведе до неке нове природности. Парадоксалност је не само особина Пекићевог писања и мишљења него је и један од елемената постмодернизма као правца. Будући самосвјестан аутор, издваја два своја поступка. Један је рефлексија, коментар, и у том померању романа ка есејизму Пекић, велик и као есејиста, наставља једну важну линију у европском роману. Истаћи ће да је Томас Ман његов духовни учитељ. Други поступак је онеобичавање и код Пекића га можемо тражити у бројним видовима, у употреби гротеске, у укрштању различитих текстова, књижевних и некњижевних. Упоређујући своје писање о прошлости с писањем Марсела Пруста, каже да подразумева „сећање као прустовску рестаурацију духа минулог доба, под контролом свих осталих извора”. Илустрацију за то можемо видети у Пекићевим насловима и поднасловима које упућују на „повест”, „портрет”, „сотију”, „фантазмагорију”, „жанр-роман”, „епос”, „антрополошку повест”, „готску хронику”, „антропопеју”. Одреднице које је стављао уз своје књиге, фикцијске и нефикцијске, говоре о мешању жанрова и о посебном третирању жанрова који се традиционално сматрају „ниским”, пре свега детективског и научне фантастике. То је енциклопедичност и у бахтиновском смислу, роман као енциклопедија језика и жанрова.

Разарање митова

Важност мита за Пекића је очигледна. Термин митомахија, који у опису Пекићеве поетике користи Никола Милошевић, прихвата и сам Пекић у свом аутопоетичком тексту Мит књижевности и мит стварности, где говори о разарању више митова: о писцу, о човеку, о напретку, о себи, о слободи воље, о уметности, о нади. С друге стране, могло би се Пекићево стално позивање на мит схватити и другачије, као реафирмисање мита. Као многим постмодернистима, Пекићу ће бити блиска идеја о вечитом повратку.

Важна тема за Пекића јесте интерпретација и борба око ње, што је често у вези с обманом и самообманом његових јунака. Тако у причи „Луче Новог Јерусалима, 2999” главни лик је изгубио сећање, и не само везу с другим људима него и осећање заједништва. Он је несигуран и у погледу значења речи недостаје му контекст у коме би тумачио свет. Зато, у таквој ситуацији и спроводећи строг научни метод, и може доћи до закључка да је Гулаг био врло близу остварења утопије на Земљи. Можемо, и не само тим поводом, Пекића посматрати и у контексту термина који је постао једна од ознака нашег времена: постистина.

Енциклопедија Пекић открива нам не само важне димензије наше савремености него, надамо се, указује и на могуће алтернативе дистопијској будућности.