Куда води културни ембарго
Још много раније од доласка Владимира Путина на власт, па до рата у Украјини, опадало је учешће руских интелектуалаца и уметника на међународним манифестацијама у западним земљама
Иако сe почеци кенсел-културе (cancel culturе) везују за осамдесете године прошлог века и борбу за политичку коректност медија, сва контроверзна питања овог феномена распламсала су се до крајњих граница ратом који је Русија објавила Украјини. Но, јачина беса културне јавности Западне Европе не може се разумети ако се нема у виду истовремено и огромно поштовање према руској култури укорењено у западноевропском културном естаблишменту (не толико у политичкој и широкој јавности). Стога је и велико разочарање које је уследило само преузело методе културе отказивања већ примењиване унутар сопствене културе која је неумољиво одбацивала све што се чинило расистичким, мизогиним и дискриминишућим према савременим стандардима. Ипак, кенсел-култура се пре свега односила на уметнике претходних историјских периода, но сад се бес окренуо ка живим, изузетно популарним уметницима, али и према класицима који свакако не да ништа немају с ратом у Украјини, већ би их тешко и по најсавременијим стандардима могли сматрати политички некоректним. Тако су скидани с репертоара Чајковски и Рахмањинов, а отказивани концерти руских уметника оцењених као блиске с Владимиром Путином, попут Ане Нетребко.
Кенсел-култура суштински не постиже ништа. Циљ бораца за политичку коректност је већ постигнут заговарањем процеса деколонизације у култури и уметности кроз нове поставке у музејима и кроз разговоре о делима која треба да остану у школским лектирама, али контекстуализована у времену у коме су настала. Кенсел-култура је наставак те борбе на острашћени начин у коме култура увек губи. То се десило када је Комеди Франсез скинула с репертоара Хандкеово дело Путовање у земљу звукова или уметност постављања питања (Министарство културе тада смењује директора и именује први пут у историји директорку позоришта, али се не бави питањем репертоара које остаје аутономно питање институције и Хандкеов комад се више не игра). Но, сваки културни ембарго постаје суштински контрапродуктиван јер потхрањује управо оне феномене због којих је уведен (национализам, расизам, колонијализам – различити су разлози у сваком поједином случају).
Негативне последице
Када пре неколико година Палестинци траже да се културна јавност света придружи њиховој молби да се бојкотују израелске државне културне манифестације и јавне установе културе које одржавају своје програме на окупираним територијама противно правилима Уједињених нација, сачекује их потпуни мук западног света, а највећу подршку добијају од најсиромашнијих позоришта Африке и Азије, посебно у Индији, где Џанам театар организује велику турнеју палестинског Театра слободе из Џенина (чији су руководиоци прве жртве израелског напада на тзв. Хамасове активисте, те су и дан-данас у затвору).
Јавна хистерија против руских уметника и руске културе више није актуелна, али највеће и на глобални пи-ар ослоњене установе културе света свакако имају значајно мање (или готово уопште немају) представа, филмова и других уметничких дела руских уметника. О колаборативним пројектима између архива, музеја, библиотека итд. просто нема речи. Међутим, још много раније, од доласка Владимира Путина на власт па до рата у Украјини, опадало је учешће руских интелектуалаца и уметника на међународним манифестацијама у западним земљама. Пре десетак година, на конгресу одржаном у Београду, мој московски колега ми је саопштио да се не виђамо тако често јер се путовања на Запад „не гледају благонаклоно”, чак и кад су о сопственом трошку тј. о трошку организатора манифестације. „До Београда још увек смемо да путујемо и да водимо студенте.” Сада руске колеге саме бирају да не путују јер се, с једне стране, срећу с тешким директним питањима (па и оптужбама) о њиховом односу према рату у Украјини, а с друге у својој земљи, својим руководиоцима на факултету морају да подносе информацију не само о догађају већ и о томе с ким ће говорити, и у којој сесији, и шта ће говорити. Уколико би на конгресу било и украјинских учесника, а руски колега није проминентни „патриота”, највероватније одобрење не би добио.
С друге стране, поједини украјински учесници конференција сматрају да је њихов задатак да спречавају учешће руских колега по сваку цену, но, и њихово учешће на иностраним манифестацијама знатно је смањено и због недостатка финансијских средстава и због тешкоћа да напуштају земљу у ратном стању.
Кенсел-култура у већини има сасвим негативне последице. Радикализују се чак и установе културе у својим процесима одлучивања на обе стране: потхрањују се постојећи стереотипи, с руске стране о мржњи Запада према Словенима и Русима посебно, а с друге о руској култури као култури поданика који нису спремни да се боре и износе сопствена мишљења, и све то упркос бројним чињеницама које говоре управо супротно – о поштовању руске културе унутар европске и западне цивилизације, с једне стране, а с друге о доприносу руских дисидената током 19. и 20. века развоју критичке мисли и борби за права човека. Наравно да је било оних уметника, попут Солжењицина, који су у својим написима и иступима радикализовали и мењали своја размишљања, али велики број уметника и стваралаца који делују не само у свету већ и у Русији и који се бори на тренутно једино могуће начине – својом уметношћу, а не јавном речју и политичким милитантизмом, захтева много већу подршку, као што то захтева и украјинска култура на коју смо у овим великим политичким обрачунима, углавном заборавили, сем у првим месецима рата када је било питање престижа имати на свом фестивалу или конференцији украјинског уметника, што данас више није случај. Тако су и белоруски уметници који су носили борбу за промене 2020. заборављени, било да су остали у Белорусији, било да су отишли у егзил. А палестинске уметнике из Газе представљају тек ретке културне манифестације (радови Тајсира Батнија изложени су у Павиљону „Цвијета Зузорић” управо у тренутку када његова целокупна породица умире под израелским бомбама).
Није довољно, дакле, показати глупост и ограниченост кенсел-културе, потребно је развити активну културу дијалога, а за то, тренутно, нигде у свету не постоји довољно спремности. „Свака ситуација има две стране”, чест је одговор који објашњава ћутњу. И тачно је – напад Хамаса је био терористички, споменици Степану Бандери дизани су широм Украјине, има и других ратова широм света па нас „нико не прозива да се изјашњавамо”, али то све не оправдава избегавање професионалне културне јавности да отвори разговор и да прилику уметницима са свих страна да говоре својим делом.
Доба социјализма
Ако се сетимо искустава с кенсел-културом у доба социјализма, која се тада наравно није тако звала, видимо да је она, брисањем из историје уметности уметника и интелектуалаца који не деле владајуће социјалистичко опредељење, радила управо обрнуто – доприносила глорификацији тих избрисаних. Додуше, та глорификација се могла дешавати само међу културном елитом. Но, променом друштвеног уређења ти избрисани ће добити шансу за преиспитивање сопственог места у култури Србије. Интересантније је питање зашто су славне жене српске културе (споменица 1913. године) заборављене и никад достојно враћене у сећање, о чему говори књига Светлане Томић Славне, а заборављене. Када кенсел-политика није транспарентна, очито је делотворнија, како нам овај случај то показује. Тренутна западна антируска политика отказивања врло је јасна па изазива и отпоре који можда нису толико видљиви јер се дешавају без много буке, као уметничке програмске одлуке директора фестивала, установа културе итд., свих оних који свој професионални интегритет неће да ризикују ради тренутне популарности у политичким и медијским круговима.
Но, на дуги рок, културни ембарго пре свега штети руском институционалном јавном систему, а кенсел-култура штети светској култури јер јој ускраћује врхунске уметничке домете и доприносе, како савремене, тако и класичне руске културе. Међутим, у свету интернета тешко је спречити размену културних добара, а Чехов је свакако на репертоару свих глумачко-редитељских школа у свету, као што и радови Ејзенштајна и Довженка, као сржни курикулум филмских школа – представљају и руску/совјетску авангарду, али и прве еманације украјинског визуелног идентитета.
