Kuda vodi kulturni embargo
Još mnogo ranije od dolaska Vladimira Putina na vlast, pa do rata u Ukrajini, opadalo je učešće ruskih intelektualaca i umetnika na međunarodnim manifestacijama u zapadnim zemljama
Iako se počeci kensel-kulture (cancel culture) vezuju za osamdesete godine prošlog veka i borbu za političku korektnost medija, sva kontroverzna pitanja ovog fenomena rasplamsala su se do krajnjih granica ratom koji je Rusija objavila Ukrajini. No, jačina besa kulturne javnosti Zapadne Evrope ne može se razumeti ako se nema u vidu istovremeno i ogromno poštovanje prema ruskoj kulturi ukorenjeno u zapadnoevropskom kulturnom establišmentu (ne toliko u političkoj i širokoj javnosti). Stoga je i veliko razočaranje koje je usledilo samo preuzelo metode kulture otkazivanja već primenjivane unutar sopstvene kulture koja je neumoljivo odbacivala sve što se činilo rasističkim, mizoginim i diskriminišućim prema savremenim standardima. Ipak, kensel-kultura se pre svega odnosila na umetnike prethodnih istorijskih perioda, no sad se bes okrenuo ka živim, izuzetno popularnim umetnicima, ali i prema klasicima koji svakako ne da ništa nemaju s ratom u Ukrajini, već bi ih teško i po najsavremenijim standardima mogli smatrati politički nekorektnim. Tako su skidani s repertoara Čajkovski i Rahmanjinov, a otkazivani koncerti ruskih umetnika ocenjenih kao bliske s Vladimirom Putinom, poput Ane Netrebko.
Kensel-kultura suštinski ne postiže ništa. Cilj boraca za političku korektnost je već postignut zagovaranjem procesa dekolonizacije u kulturi i umetnosti kroz nove postavke u muzejima i kroz razgovore o delima koja treba da ostanu u školskim lektirama, ali kontekstualizovana u vremenu u kome su nastala. Kensel-kultura je nastavak te borbe na ostrašćeni način u kome kultura uvek gubi. To se desilo kada je Komedi Fransez skinula s repertoara Handkeovo delo Putovanje u zemlju zvukova ili umetnost postavljanja pitanja (Ministarstvo kulture tada smenjuje direktora i imenuje prvi put u istoriji direktorku pozorišta, ali se ne bavi pitanjem repertoara koje ostaje autonomno pitanje institucije i Handkeov komad se više ne igra). No, svaki kulturni embargo postaje suštinski kontraproduktivan jer pothranjuje upravo one fenomene zbog kojih je uveden (nacionalizam, rasizam, kolonijalizam – različiti su razlozi u svakom pojedinom slučaju).
Negativne posledice
Kada pre nekoliko godina Palestinci traže da se kulturna javnost sveta pridruži njihovoj molbi da se bojkotuju izraelske državne kulturne manifestacije i javne ustanove kulture koje održavaju svoje programe na okupiranim teritorijama protivno pravilima Ujedinjenih nacija, sačekuje ih potpuni muk zapadnog sveta, a najveću podršku dobijaju od najsiromašnijih pozorišta Afrike i Azije, posebno u Indiji, gde Džanam teatar organizuje veliku turneju palestinskog Teatra slobode iz Dženina (čiji su rukovodioci prve žrtve izraelskog napada na tzv. Hamasove aktiviste, te su i dan-danas u zatvoru).
Javna histerija protiv ruskih umetnika i ruske kulture više nije aktuelna, ali najveće i na globalni pi-ar oslonjene ustanove kulture sveta svakako imaju značajno manje (ili gotovo uopšte nemaju) predstava, filmova i drugih umetničkih dela ruskih umetnika. O kolaborativnim projektima između arhiva, muzeja, biblioteka itd. prosto nema reči. Međutim, još mnogo ranije, od dolaska Vladimira Putina na vlast pa do rata u Ukrajini, opadalo je učešće ruskih intelektualaca i umetnika na međunarodnim manifestacijama u zapadnim zemljama. Pre desetak godina, na kongresu održanom u Beogradu, moj moskovski kolega mi je saopštio da se ne viđamo tako često jer se putovanja na Zapad „ne gledaju blagonaklono”, čak i kad su o sopstvenom trošku tj. o trošku organizatora manifestacije. „Do Beograda još uvek smemo da putujemo i da vodimo studente.” Sada ruske kolege same biraju da ne putuju jer se, s jedne strane, sreću s teškim direktnim pitanjima (pa i optužbama) o njihovom odnosu prema ratu u Ukrajini, a s druge u svojoj zemlji, svojim rukovodiocima na fakultetu moraju da podnose informaciju ne samo o događaju već i o tome s kim će govoriti, i u kojoj sesiji, i šta će govoriti. Ukoliko bi na kongresu bilo i ukrajinskih učesnika, a ruski kolega nije prominentni „patriota”, najverovatnije odobrenje ne bi dobio.
S druge strane, pojedini ukrajinski učesnici konferencija smatraju da je njihov zadatak da sprečavaju učešće ruskih kolega po svaku cenu, no, i njihovo učešće na inostranim manifestacijama znatno je smanjeno i zbog nedostatka finansijskih sredstava i zbog teškoća da napuštaju zemlju u ratnom stanju.
Kensel-kultura u većini ima sasvim negativne posledice. Radikalizuju se čak i ustanove kulture u svojim procesima odlučivanja na obe strane: pothranjuju se postojeći stereotipi, s ruske strane o mržnji Zapada prema Slovenima i Rusima posebno, a s druge o ruskoj kulturi kao kulturi podanika koji nisu spremni da se bore i iznose sopstvena mišljenja, i sve to uprkos brojnim činjenicama koje govore upravo suprotno – o poštovanju ruske kulture unutar evropske i zapadne civilizacije, s jedne strane, a s druge o doprinosu ruskih disidenata tokom 19. i 20. veka razvoju kritičke misli i borbi za prava čoveka. Naravno da je bilo onih umetnika, poput Solženjicina, koji su u svojim napisima i istupima radikalizovali i menjali svoja razmišljanja, ali veliki broj umetnika i stvaralaca koji deluju ne samo u svetu već i u Rusiji i koji se bori na trenutno jedino moguće načine – svojom umetnošću, a ne javnom rečju i političkim militantizmom, zahteva mnogo veću podršku, kao što to zahteva i ukrajinska kultura na koju smo u ovim velikim političkim obračunima, uglavnom zaboravili, sem u prvim mesecima rata kada je bilo pitanje prestiža imati na svom festivalu ili konferenciji ukrajinskog umetnika, što danas više nije slučaj. Tako su i beloruski umetnici koji su nosili borbu za promene 2020. zaboravljeni, bilo da su ostali u Belorusiji, bilo da su otišli u egzil. A palestinske umetnike iz Gaze predstavljaju tek retke kulturne manifestacije (radovi Tajsira Batnija izloženi su u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” upravo u trenutku kada njegova celokupna porodica umire pod izraelskim bombama).
Nije dovoljno, dakle, pokazati glupost i ograničenost kensel-kulture, potrebno je razviti aktivnu kulturu dijaloga, a za to, trenutno, nigde u svetu ne postoji dovoljno spremnosti. „Svaka situacija ima dve strane”, čest je odgovor koji objašnjava ćutnju. I tačno je – napad Hamasa je bio teroristički, spomenici Stepanu Banderi dizani su širom Ukrajine, ima i drugih ratova širom sveta pa nas „niko ne proziva da se izjašnjavamo”, ali to sve ne opravdava izbegavanje profesionalne kulturne javnosti da otvori razgovor i da priliku umetnicima sa svih strana da govore svojim delom.
Doba socijalizma
Ako se setimo iskustava s kensel-kulturom u doba socijalizma, koja se tada naravno nije tako zvala, vidimo da je ona, brisanjem iz istorije umetnosti umetnika i intelektualaca koji ne dele vladajuće socijalističko opredeljenje, radila upravo obrnuto – doprinosila glorifikaciji tih izbrisanih. Doduše, ta glorifikacija se mogla dešavati samo među kulturnom elitom. No, promenom društvenog uređenja ti izbrisani će dobiti šansu za preispitivanje sopstvenog mesta u kulturi Srbije. Interesantnije je pitanje zašto su slavne žene srpske kulture (spomenica 1913. godine) zaboravljene i nikad dostojno vraćene u sećanje, o čemu govori knjiga Svetlane Tomić Slavne, a zaboravljene. Kada kensel-politika nije transparentna, očito je delotvornija, kako nam ovaj slučaj to pokazuje. Trenutna zapadna antiruska politika otkazivanja vrlo je jasna pa izaziva i otpore koji možda nisu toliko vidljivi jer se dešavaju bez mnogo buke, kao umetničke programske odluke direktora festivala, ustanova kulture itd., svih onih koji svoj profesionalni integritet neće da rizikuju radi trenutne popularnosti u političkim i medijskim krugovima.
No, na dugi rok, kulturni embargo pre svega šteti ruskom institucionalnom javnom sistemu, a kensel-kultura šteti svetskoj kulturi jer joj uskraćuje vrhunske umetničke domete i doprinose, kako savremene, tako i klasične ruske kulture. Međutim, u svetu interneta teško je sprečiti razmenu kulturnih dobara, a Čehov je svakako na repertoaru svih glumačko-rediteljskih škola u svetu, kao što i radovi Ejzenštajna i Dovženka, kao sržni kurikulum filmskih škola – predstavljaju i rusku/sovjetsku avangardu, ali i prve emanacije ukrajinskog vizuelnog identiteta.
