Постадосмо и ми од јуче народом
За „Политику пишу: проф. др Сузана Рајић, доц. др Урош Шешум, доц. др Александар М. Савић
По окончању Другог српског устанка, кнез Милош је истрајно радио на стварању аутономне српске државе, у чему је подршка Русије била пресудна, посебно ступањем на престо цара Николаја И Романова (1815–1855). Будући да дипломатски кораци који су предузимани у Цариграду нису давали резултате, вођен искуством, кнез је употребио енергичне мере, искористивши немире у Османском царству изазване Грчком револуцијом и укидањем јаничара. Опуномоћени представници руског цара предали су османским званичницима готову конвенцију, коју је само требало потписати. Документ је потписан 7. октобра 1826. у тврђави Акерман, у јужној Бесарабији. Акерманском конвенцијом и придруженим, тзв. Одвојеним актом, петим чланом, Порта се обавезала да у договору са српским депутатима у року од осамнаест месеци реши Српско питање, у складу са осмом тачком Букурешког мировног уговора и одредбама изнетим у Одвојеном акту. Порта је, као и увек, одуговлачила. Руско-турски рат (1828–1829) привремено је одложио решење Српског питања, али је потписивањем мировног уговора у Једрену борба за српску аутономију ушла у завршну фазу. Шести члан мировног уговора обавезивао је Турску „да без и најмањег одлагања и са највећом тачношћу” испуни све одредбе пете тачке Акерманске конвенције и Одвојеног акта. Наглашено је да Србији треба одмах да се врати шест отргнутих нахија, које су улазиле у састав Устаничке Србије. Порта је била дужна да у року од месец дана службено обавести руски двор о садржају хатишерифа који ће обухватити наведене одредбе. Једренским мировним уговором потврђено је и појачано руско покровитељство над Србијом.
Султан Махмуд ИИ потписао је Први хатишериф 30. септембра 1829. године. Хатишериф је донет у Крагујевац 11. децембра, а свечано је прочитан на Народној скупштини 6. фебруара следеће године. Што је њиме обећано, остварено је 17. октобра 1830. године Другим хатишерифом, а коначно су послови били окончани Трећим хатишерифом из 1833. године.
Регулисани су односи између Кнежевине Србије и Османског царства. Србија је добила унутрашњу самоуправу, призната им је слобода вероисповести, избор митрополита и епископа, право да организују судство, држе војску и отварају школе, штампарије, болнице и поште. Српским трговцима дозвољено је да слободно тргују у османској држави пошто претходно добију пасош од српских и тескеру, путну исправу турских власти. Србија је добила право да именује капућехају, заступника у Цариграду, чијим посредством ће се обављати неопходни послови са Портом.
Кнез Милош је потврђен у свом звању, признато му је право наследства престола према принципу првородства, што је било ближе одређено бератом, султановим указом о именовању (1830). Добијањем наследног кнежевског достојанства кнез Милош и Кнежевина Србија стекли су важно самоуправно право. Наследност су у Османском царству уживали само представници владајуће династије. Узимајући све у обзир, као и чињеницу да су пре њега ово право стекли само туниски дејеви, важно је нагласити да је српски кнез био први хришћански владар који је стекао право наследства престола у Османском царству.
При свечаном читању Хатишерифа и Берата на Ташмајдану, на дан Светог Андреја Првозваног 12. децембра 1830, кнез је уз звуке звона, пуцњаву топова и клицање народа испраћен до цркве, где је миропомазан. Сутрадан је на истом месту Лазар Зубан, најгрлатији кнежев чиновник, прочитао српски превод наведених аката. Том приликом је Димитрије Давидовић окупљеном народу прочитао кнежеву беседу у којој су биле истакнуте следеће речи: „Тако, браћо, постадосмо и ми од јуче народом, народом истина зависним од султана, но народом који има собствена своја права.„ Дан читања хатишерифа и берата – Свети Андреј Првозвани – постао је први државни празник аутономне Кнежевине Србије.
Трећи хатишериф донет је 4. децембра 1833. године у Крагујевац. Кнезу су дати на управу и предели који су улазили у састав шест нахија. Висина годишњег данка Порти пресечена је на два милиона и триста хиљада гроша. Рок за исељавање муслимана и продају њихових имања био је продужен на пет година. Након тога, сви Турци, осим оних који су живели у београдској вароши, требало је да се иселе из Србије или повуку у утврђења. Хатишерифом је било забрањено пресељавање османских поданика на територију Кнежевине Србије без претходног одобрења њихове надлежне власти. Хатишериф је свечано прочитан у Београду крајем 1833. а у Крагујевцу почетком наредне године, на Трифунској скупштини. Кнез Милош је богато наградио све који су учествовали у његовој изради. Султану је послао на дар хиљаду волова, а османске великодостојнике је богато новчано наградио. Поклоне су добили и чланови руског посланства у Цариграду, којима је кнез упутио и писма захвалности, баш као и руском министру иностраних дела грофу Карлу Васиљевичу Неселродеу. Улога Русије приликом израде Хатишерифа из 1833. била је од изузетног значаја, али треба истаћи и значај седме српске депутације. Предводио ју је Димитрије Давидовић, који је у значајној мери посредовао у сарадњи депутације и Аполинарија Петровича Бутењева, руског посланика у Цариграду.
Кнежевина Србија је хатишерифима из 1830. и 1833. постала привилегована област у Османском царству, попут подунавских аутономних кнежевина Влашке и Молдавије или Египта од 1841. године. Вештим финансијским реформама кнеза Милоша сума годишњег трибута Порти је 1838. оптерећивала државни буџет са само једанаест одсто, колико је износила и кнежева плата, цивилна листа.
