Пет необичних година у облацима

Ниједно узлетање авиона за Јелену Антељ (37) није прошло без тихог изговарања молитве „Оче наш”. Пет година била је стјуардеса компаније „Емиратес” и памти дивне тренутке у том послу, али је пре шест година одлучила да опет више хода земљом, него да је у облацима. Данас је логопед и мајка Емилије (5,5) и Теодора (3,5), родни Шабац јој је постао завичај, а сада живи у Београду.

 Радо је пристала да професију стјуардесе приближи нашим читаоцима.

– Завршила сам Дефектолошки факултет и наредне године сам одбранила мастер. Почела сам да радим у струци. Другарица ми је предложила да се пријавим на конкурс за стјуардесе за Уједињене Арапске Емирате, за компанију „Емиратес”. Била сам примљена и препустила се новим животним изазовима – присећа се Јелена.

Признање од шеика

Обука је трајала два месеца. Научила је све о типовима авиона, како се реагује у одређеним ситуацијама, како се комуницира... Обучила се за реанимацију, порођај, слетање у џунглу и на Северни пол, у пустињу и на воду. Била је спремна за посао стјуардесе.

– То је тежак, али и нестварно леп посао. Догодило се да усред лета пилот позове посаду у кабину да видимо како излази месец или да гледамо аурору бореалис – каже Јелена, али не крије и да јој је овај посао донео и неке мање лепе тренутке.

Памти отмицу авиона у Пакистану 2014. године, догађај о којем се јако мало зна. Ако је понешто било у неколико светских медија и на друштвеним мрежама, сви садржаји су махом уништени, обрисани.

– То јутро састанак посаде пре лета почео је другачије. Пилоти су донели „црвено писмо”. Објаснили су да ћемо на лету имати познатог политичара и новинаре и да морамо бити спремни на неке проблеме. Пола сата пред слетање у Исламабад, преусмерени смо у град Лахор. Ту је већ кренула побуна на авиону, сви су устали, галамили... По слетању у Лахор авион су окружили људи с упереним пушкама. Смиривали смо путнике, али неки су покушавали да отворе врата на силу, други су викали на нас, трећи снимали. Политичару ког смо довезли нису дозвољавали да изађе из авиона. После пет сати преговора посада је прво обавештена да долазе специјалне снаге и да припреми путнике за такозвани сторминг – да сви легну на под, али је промењен план и евакуисана је прво посада која по правилу последња напушта авион. Остали смо 20 сати на аеродрому, речено нам је да није безбедно да се крећемо. Компанија је послала други авион по нас. Нисмо смели да причамо о овоме, то је догађај који се заправо није ни догодио.

За храброст током лета Јелена и целокупна посада је наредне године добила признање од шеика Емирата.

Нови Зеланд је најдаља тачка на којој је била, а најдужи лет на коме је радила био до Сан Франциска, провела је 17 сати на небу.

 – Када су дужи летови, посада има право на време за одмор, најчешће два или три сата. У издвојеном делу авиона постоје посебни кревети – објашњава она.

Доста људи се плаши да лети. Одају их питања колико траје лет, да ли се очекују турбуленције, колико ће трајати...

Турбуленције сваког плаше

 – Турбуленције се дешавају често и никоме нису пријатне. Једном када се укључио знак за сигурносно везивање појасева, у провери да ли су сви путници везани, приметила сам уплаканог човека који се тресао. Помогла сам му да веже појас, а он је открио да се ужасно боји летења и турбуленција и да је преживео пад хеликоптера. Ишао је на терапију, али није успевао да превазиђе страх, а због посла је морао да лети. Остала сам уз њега и када су турбуленције прошле, понудила сам га чашом вина – прича Јелена.

 У Дубаију је Јелена упознала и своју најбољу пријатељицу и имењакињу, с којом је стигла до Замбије, а та авантура је могла да је кошта живота.

– Викторијини водопади су нешто посебно, рафтинг по реци Замбези спектакуларан. Међутим, за мене је могао да буде фаталан, јер сам испала из чамца. Било је пуно оштрих стена око мене, крокодила и змија. Само сам подигла руке изнад главе и пустила да ме вода носи – присећа се наша саговорница.

Додаје да је пуно путовала, мењала временске зоне, често долазила у Србију због дечка, који је знао да је прати по свету и изненађује доласцима. Венчали су се на Сејшелима 2015. године на пешчаној плажи, уз звуке океана.

Јелена не крије своју заљубљеност у летење и путовања, али признаје да сада никако не би могла да се бави тим послом. Посао стјуардесе захтева изузетну посвећеност и рад у посебним околностима, а уз породицу то је тешко остварити.

Пад авиона није увек фаталан

– Није сваки пад авиона фаталан – уверава нас бивша стјуардеса и објашњава да је сваки члан посаде обучен да прво збрине путнике у року од 90 секунди било да се авион спушта усред џунгле, на Северни пол или на воду.

– Помисао на сва могућа слетања и падове које смо пролазили на обуци у симулаторима била ми је застрашујућа, али сам себи говорила да неће то мени да се деси. Авион је најсигурније превозно средство. Познато је и да су узлетање и слетање најризичнији моменти. Тако је једном требало да слетимо, сви смо били на својим местима, а авион се одједном опет винуо у небо. Људи су почели да вриште и да нас успаничено дозивају. По слетању авиона у Гану пилот нам је рекао да смо избегли директан сусрет са другим авионом који је полетао, грешком људи који су радили у контролном торњу. Захваљујући његовој присебности и реакцији избегли смо судар – прича Јелена тек једну од догодовштина из свог летачког стажа.

Забрана пића на лету

На путу за Маурицијус Јелена памти ситуацију када су она и њена колегиница одлучиле да припитом путнику не служе алкохолно пиће на лету, уз сагласност супервизора. Он је кренуо да се обрачуна с њима, али су се путници испречили, а посада реаговала. На знак супервизора поступиле су онако како их на обуци уче да поступају с онима који угрожавају безбедност путника и посаде – да га оборе на под, вежу и по слетању предају полицији.

– Испоставило се, како је тада дошло до нас, да је он, заправо, плаћени убица, за ким дуго трагају – сећа се Јелена.