Pet neobičnih godina u oblacima

Nijedno uzletanje aviona za Jelenu Antelj (37) nije prošlo bez tihog izgovaranja molitve „Oče naš”. Pet godina bila je stjuardesa kompanije „Emirates” i pamti divne trenutke u tom poslu, ali je pre šest godina odlučila da opet više hoda zemljom, nego da je u oblacima. Danas je logoped i majka Emilije (5,5) i Teodora (3,5), rodni Šabac joj je postao zavičaj, a sada živi u Beogradu.

 Rado je pristala da profesiju stjuardese približi našim čitaocima.

– Završila sam Defektološki fakultet i naredne godine sam odbranila master. Počela sam da radim u struci. Drugarica mi je predložila da se prijavim na konkurs za stjuardese za Ujedinjene Arapske Emirate, za kompaniju „Emirates”. Bila sam primljena i prepustila se novim životnim izazovima – priseća se Jelena.

Priznanje od šeika

Obuka je trajala dva meseca. Naučila je sve o tipovima aviona, kako se reaguje u određenim situacijama, kako se komunicira... Obučila se za reanimaciju, porođaj, sletanje u džunglu i na Severni pol, u pustinju i na vodu. Bila je spremna za posao stjuardese.

– To je težak, ali i nestvarno lep posao. Dogodilo se da usred leta pilot pozove posadu u kabinu da vidimo kako izlazi mesec ili da gledamo auroru borealis – kaže Jelena, ali ne krije i da joj je ovaj posao doneo i neke manje lepe trenutke.

Pamti otmicu aviona u Pakistanu 2014. godine, događaj o kojem se jako malo zna. Ako je ponešto bilo u nekoliko svetskih medija i na društvenim mrežama, svi sadržaji su mahom uništeni, obrisani.

– To jutro sastanak posade pre leta počeo je drugačije. Piloti su doneli „crveno pismo”. Objasnili su da ćemo na letu imati poznatog političara i novinare i da moramo biti spremni na neke probleme. Pola sata pred sletanje u Islamabad, preusmereni smo u grad Lahor. Tu je već krenula pobuna na avionu, svi su ustali, galamili... Po sletanju u Lahor avion su okružili ljudi s uperenim puškama. Smirivali smo putnike, ali neki su pokušavali da otvore vrata na silu, drugi su vikali na nas, treći snimali. Političaru kog smo dovezli nisu dozvoljavali da izađe iz aviona. Posle pet sati pregovora posada je prvo obaveštena da dolaze specijalne snage i da pripremi putnike za takozvani storming – da svi legnu na pod, ali je promenjen plan i evakuisana je prvo posada koja po pravilu poslednja napušta avion. Ostali smo 20 sati na aerodromu, rečeno nam je da nije bezbedno da se krećemo. Kompanija je poslala drugi avion po nas. Nismo smeli da pričamo o ovome, to je događaj koji se zapravo nije ni dogodio.

Za hrabrost tokom leta Jelena i celokupna posada je naredne godine dobila priznanje od šeika Emirata.

Novi Zeland je najdalja tačka na kojoj je bila, a najduži let na kome je radila bio do San Franciska, provela je 17 sati na nebu.

 – Kada su duži letovi, posada ima pravo na vreme za odmor, najčešće dva ili tri sata. U izdvojenom delu aviona postoje posebni kreveti – objašnjava ona.

Dosta ljudi se plaši da leti. Odaju ih pitanja koliko traje let, da li se očekuju turbulencije, koliko će trajati...

Turbulencije svakog plaše

 – Turbulencije se dešavaju često i nikome nisu prijatne. Jednom kada se uključio znak za sigurnosno vezivanje pojaseva, u proveri da li su svi putnici vezani, primetila sam uplakanog čoveka koji se tresao. Pomogla sam mu da veže pojas, a on je otkrio da se užasno boji letenja i turbulencija i da je preživeo pad helikoptera. Išao je na terapiju, ali nije uspevao da prevaziđe strah, a zbog posla je morao da leti. Ostala sam uz njega i kada su turbulencije prošle, ponudila sam ga čašom vina – priča Jelena.

 U Dubaiju je Jelena upoznala i svoju najbolju prijateljicu i imenjakinju, s kojom je stigla do Zambije, a ta avantura je mogla da je košta života.

– Viktorijini vodopadi su nešto posebno, rafting po reci Zambezi spektakularan. Međutim, za mene je mogao da bude fatalan, jer sam ispala iz čamca. Bilo je puno oštrih stena oko mene, krokodila i zmija. Samo sam podigla ruke iznad glave i pustila da me voda nosi – priseća se naša sagovornica.

Dodaje da je puno putovala, menjala vremenske zone, često dolazila u Srbiju zbog dečka, koji je znao da je prati po svetu i iznenađuje dolascima. Venčali su se na Sejšelima 2015. godine na peščanoj plaži, uz zvuke okeana.

Jelena ne krije svoju zaljubljenost u letenje i putovanja, ali priznaje da sada nikako ne bi mogla da se bavi tim poslom. Posao stjuardese zahteva izuzetnu posvećenost i rad u posebnim okolnostima, a uz porodicu to je teško ostvariti.

Pad aviona nije uvek fatalan

– Nije svaki pad aviona fatalan – uverava nas bivša stjuardesa i objašnjava da je svaki član posade obučen da prvo zbrine putnike u roku od 90 sekundi bilo da se avion spušta usred džungle, na Severni pol ili na vodu.

– Pomisao na sva moguća sletanja i padove koje smo prolazili na obuci u simulatorima bila mi je zastrašujuća, ali sam sebi govorila da neće to meni da se desi. Avion je najsigurnije prevozno sredstvo. Poznato je i da su uzletanje i sletanje najrizičniji momenti. Tako je jednom trebalo da sletimo, svi smo bili na svojim mestima, a avion se odjednom opet vinuo u nebo. Ljudi su počeli da vrište i da nas uspaničeno dozivaju. Po sletanju aviona u Ganu pilot nam je rekao da smo izbegli direktan susret sa drugim avionom koji je poletao, greškom ljudi koji su radili u kontrolnom tornju. Zahvaljujući njegovoj prisebnosti i reakciji izbegli smo sudar – priča Jelena tek jednu od dogodovština iz svog letačkog staža.

Zabrana pića na letu

Na putu za Mauricijus Jelena pamti situaciju kada su ona i njena koleginica odlučile da pripitom putniku ne služe alkoholno piće na letu, uz saglasnost supervizora. On je krenuo da se obračuna s njima, ali su se putnici isprečili, a posada reagovala. Na znak supervizora postupile su onako kako ih na obuci uče da postupaju s onima koji ugrožavaju bezbednost putnika i posade – da ga obore na pod, vežu i po sletanju predaju policiji.

– Ispostavilo se, kako je tada došlo do nas, da je on, zapravo, plaćeni ubica, za kim dugo tragaju – seća se Jelena.