Виш’ Србије по небу ведроме

За „Политику пишу: проф. др Сузана Рајић, доц. др Урош Шешум, доц. др Александар М. Савић

Избијање последњег аустријско-турског рата 1788–1791. дало је Србима у Београдском пашалуку наду да се коначно приближава крај животу на рубу Царства, који је деценијама грезао у анархији. У сукобима повлашћених муслимана хришћанска раја често је била монета за поткусуривање, па је читлучење, процес извлашћивања легалних власника земље у корист узурпатора који су располагали силом њих највише погађао. Читлук-сахибије, господари читлука наметале су се за господаре читавих села и упркос османским законима постајали практично највиша власт за њихове житеље. Најчешће се радило о јаничарима, припадницима некада елитног војног реда, који се до краја 18. века дегенерисао, а његови припадници уместо основе војне моћи постали елемент нереда.

На позив Северног царства, у чијој је војсци било доста Срба и које је традиционално, вековима ратовало против Османског царства и уз помоћ српских побуњеника заузимало део по део његове територије, да поново дигну оружје на Турке у корист хабзбуршког владара бројни Срби су се одазвали. Од Дрине до Тимока до Студенице и Алексинца као фрајкори, добровољачки хабзбуршки одреди, или као устаници, одметнути Срби заправо су на себе преузели ратовање, несвесни да сила која их је позвала нема довољно силну и бројну војску за значајније операције. Она се надала у помоћ Срба који су се дигли са надом у њену помоћ. Свест да је ово ратовање био сукоб Срба и Турака, а мање Хабзбуршког и Османског царства овековечена је у народном терминисању рата – Кочина крајина. Ратовање је име понело по најзначајнијем устаничком вођи Кочи Анђелковићу и названо крајином, јер се „крајинило”, ратовало на границама, крајевима, два Царства. Приморани да се ослоне на сопствену снагу Срби су окончањем рат Свиштевским миром 1791. стекли самопоуздање, доста ветерана са војним искуством и известан број ратних виших и нижих старешина, који су се по рату истакли као прваци уз кнезове, трговце и свештенике.

Савременици ипак нису видели много користи од ратовања, земља је била прегажена, опустошена масовним исељавањем преко Саве и Дунава, а поуздање у ћесара, хабзбуршког владара, као избавитеља замењено је разочарењем. У јулу 1804. српске устаничке старешине у писму бачком владици Јовану Јовановићу сликовито су описивале српско ратовање и страдање због изостанка јачих хабзбуршких трупа, закључивши да: „Бједности и несреће које је трајвшеј војни и пре и посље закљученија мир кроз обману њемачку род наш трпио није могуће описати.” Султан реформатор Селим III након мира се постарао да се у ратом опустошену и за одбрану границе важну уведе законитост. Јаничарима узроцима невоља српских поданика и значајним узрочницима побуне забрањен је повратак у њу, што се морало спровести силом. Присталица султанових реформи Хаџи Мустафа-паша Шиникоглу постао је београдски везир 1793. по жељи Срба. Царство и Срби желели су ред, мир и опоравак свог завичаја и ред на граници, ипак, јаничари се нису мирили са протеривањем које им је однело приходе. Укључивање српских старешина, кнезова, у прикупљање дажбина повратили су поверење Срба спрам власти, а ред и законитост оживели су трговину, нужну за одбрану пострадале територије. Верска права поново су поштована и почела је обнова у рату пострадалих православних храмова. Свикли на маћехински однос представника власти, Срби су овог пашу називали доцније српском мајком и српским оцем, а његово време „Мустај-пашин вакат”. Због несрећа које су му следиле потом перципирали су га као неку врсту златног доба.

Јаничари нису мировали и уз помоћ свог протажера, видинског одметника Пазван-Оглуа, покушали су да се војним походом врате у провинцију. Вољан да заштити своје и интересе Царства, а без новца и војске, Мустај-паша прибегао је формирању српских одреда у одбрани од јаничара. Створена је српска народна војска, са српским старешинама, која је уз паши и султану одане Турке ратовала против одметника. Међутим, Наполеонова инвазија на Египат 1798. учинила је јаничаре неопходним, те им је 1799. дозвољен повратак у пашалук. Претварајући се да ће поштовати поредак, чекали су и искористили згодну прилику, учинили пашу својим таоцем, а затим га 1801. лишили живота. Четири дахије, Аганлија, Мехмед Фочић-ага, Кучук Алија и Мула Јусуф убиством везира одметнули су се од Царства, узурпирали власт у провинцији и у њу позвали све сиромашне и борбене јаничаре да им помогну да је ставе и држе под контролом на рачун потчињених Срба.

Једнодеценијски дашак слободе и људског достојанства које су уживали Срби заменио је терор. Страхујући од интервенције тренутно немоћних централних власти и знајући да су паши давали помоћ у одбијању њихових упада, дахије и јаничари премрежили су српска села својим посадама. Интензивније него пре рата 1788, јаничари су продрли у сваки сегмент друштвеног живота Срба, угрозивши најситније честице заједнице, село и дом. Готово свако село морало је о свом трошку изградити хан, грађевину у којој је живео субаша, заступник читлук-сахибије. Са неколико наоружаних људи, из хана као тврдиње, субаше, до тада сиромаси, плаћеници или одметници постали су господари живота и смрти и закон за житеље села у коме су живели. Лишени стега и зазора субаше, кабадахије и дахијски мутеселими располагали су девојкама и женама како су желели, те чак завели и право прве брачне ноћи. Мало шта осим голог живота и страха да и њега не изгубе остао је потчињеним Србима.

Паралисани страхом и убеђени да је било какав побуњенички покрет могућ у ситуацији у којој се готово свако село налазило под контролом наоружаних чета, а ужаснути могућношћу нових страдања, скапавања у збеговима, робљења и опустошења као 1788–1791. већина народа претпостављала је трајање животу. Генерацијски живот у друштву које се заснивало на прописима по којима су иноверни поданици у сваком смислу потчињени обликовао је поглед на свет. Напад на Турчина, макар он био и узурпатор, могли су да замисле само ретки. Осим оваквих предрасуда ослобођених бивших припадника народне војске и фрајкора ретко ко је и помишљао да без уласка стране или царске војске сме подићи глас, а камо ли оружје на господара. Неколико смелих првака почели су ипак још 1803. да раде на планирању покрета против дахија. Међу њим и Карађорђе.

Помоћ од Аустрије ни од султана није било на видику, па су необичне природне појаве у контексту ужаснутости будиле наду Срба у небеску помоћ. Русија, Аустрија и султан били су толико далеко, да је и небо изгледало мање високо. Тумачећи природне појаве позивом светитеља Србима на оружје епски идеолог Српске револуције опис сваке од њих завршава стихом „Ал се Срби дићи несмедоше”... Дакле, нада у Божју помоћ и гатање небеских прилика као позив на бунт није био довољан – страх од Турака био је јачи и од небеске санкције. Духови смелијих ипак су се узнемирили и покрет је почео да се спрема, што није остало непознато дахијама. Убеђени да страха мањка, посегли су за ликвидацијом оних који су могли да поведу и ослободе дух народа. Ликвидација истакнутих Срба, упамћена као сеча кнезова, отпочела 4. фебруара 1804, био је заправо последњи чин њихове страховладе. Прва позната осветничка пушка пукла је у селу Зеокама из руке Николе Станојевића, који је запуцао на Турчина који је секао главу његовог убијеног стрица кнеза Станоја. Бранећи голи живот отпор су пружали и други. Карађорђе, бивши фрајкор, хајдук, старешина једног од одред народне војске успео је да се одбрани, његов и отпор других био је реакција на сечу и инстинктивна одбрана егзистенције. Дахијска грешка била је неповратна. Жртвујући пре сече људско достојанство егзистенцијалном страху, у новим околностима, пред могућношћу да без кривице изгубе главу дошло је до очајног егзистенцијалног отпора. Нико није знао да ли се налази на списку за ликвидацију па су чете смелих допуниле и чете престрашених очајника у још оголелим горама. Вођа, који је убрзо искрсао каналисао је потом борбу за голи живот у борбу за лично достојанство и слободу и национално ослобођење.