Дикапријева Мона Лиза
„Новинара ваља заиста пожалити. Најчешће не зна да ишта каже, а често и не сме ишта да каже”
Свађа уместо академске полемике, кафанско надмудривање уместо аргументованих ставова, понижавање и вређање уместо конструктивних сугестија... „Ви-ти” обраћања уместо поштовања саговорника... Пијачна реторика ценкања и убеђивања уместо лепоте дијалога из којег се могу извући закључци и сазнања... Кокетирање, улизивање, ниподаштавање уместо културе дијалога... Наши стари би рекли – „к’о да смо овце заједно чували”.
Управо тако изгледа реторика на овдашњим телевизијама. Можда баш зато што актери ТВ сцене не само да не цене јавни простор и своје саговорнике, него ни нас гледаоце, па нас доживљавају као стадо. Никоме више, изгледа, није важно да остави добар утисак на гледаоце или да учини нешто за добробит свих грађана. Све се углавном своди на личну промоцију, препуцавање са неистомишљеницима или интересним групама... А нас ко шиша? Ми му дођемо као навијачи на фудбалским трибинама.
Медији су нам, нажалост, одавно поларизовани. Нема златне средине у којој би се гледаоци осећали комфорно, ушушкано, заштићено. Толико смо се порадовали медијском плурализму и богатом менију на каблу, али, заправо, изгледа да се све свело на два програма – „наш” и „њихов”, ове и оне... По том принципу се и позивају гости у емисијама. Већ сви добро знамо ко држи који рејон, кога можемо видети на којој телевизији... Ко је добродошао, а ко забрањен гост.
Ретки су добри домаћини који и незнанцу отварају врата или који смело питају – изволите, шта желите, уђите, реците... Заморени смо од истих прича, истих лица, истих фраза, испразних реченица, осуда и хвалоспева... Од зле крви, цинизма, лоших намера... Од надобудних „свезнајућих” водитеља, лепе спољашњости и плитке памети... Емисије су изгубиле свој смисао, сврху постојања и искочиле одавно из оквира формата.
Кад боље размислите, заправо су нам и јутарњи програми постали ријалитији, одавно. То више није ексклузива само једне телевизије од које све можемо да очекујемо и која нас више и не изненађује докле може да пребаци у вулгарности, непримерености и екстремизму. Сада су се и друге угледале на њих. Да се опет сетим наших мудрости – „Видела жаба да се коњ поткива, па и она дигла ногу”. Ако ћемо искрено, ни једни ни други не ваљају. Усијала им се плоча од стално једне те исте песме. Када ће нас бар једна телевизија изненадити пристојношћу и саговорницима које ћемо одслушати без даха, а да при том не вичу и на тај начин скрећу пажњу и дижу шер?
А док се водитељи и уредници такмиче ко ће бити шокантнији и сензационалнији, не гледају шта им на кајрону пише, па је тако сасвим у реду да је велика Мира Траиловић постала Триловић, јер вероватно они који су слагали ове „покретне” вести никада нису чули за овог мага позоришта. А Мона Лиза је дело Леонарда Дикаприја, а не Леонарда да Винчија...
И док необразовани опседају готово све фреквенције, они образовани, паметни и учени, полако се повлаче. Новинари одавно нису господствени. Побеђују само гласни. Нису гледаоци дужни да знају, али новинари јесу да нас не само правилно информишу већ и образују. Давно је неко рекао да прозор у свет може да се затвори новинама, односно медијима. Али, исто тако може и да се отвори...
„Новинара ваља заиста пожалити. Најчешће не зна да ишта каже, а често и не сме ишта да каже.”
Док чекамо да се ролетне подигну, остаје нам само да црвенимо или, пак, прихватамо и препустимо се масовном затупљивању, али још боље – да угасимо ТВ. Јер... „Народ без поузданих вести је, пре или касније, народ без темеља слободе.”
