Dikaprijeva Mona Liza
„Novinara valja zaista požaliti. Najčešće ne zna da išta kaže, a često i ne sme išta da kaže”
Svađa umesto akademske polemike, kafansko nadmudrivanje umesto argumentovanih stavova, ponižavanje i vređanje umesto konstruktivnih sugestija... „Vi-ti” obraćanja umesto poštovanja sagovornika... Pijačna retorika cenkanja i ubeđivanja umesto lepote dijaloga iz kojeg se mogu izvući zaključci i saznanja... Koketiranje, ulizivanje, nipodaštavanje umesto kulture dijaloga... Naši stari bi rekli – „k’o da smo ovce zajedno čuvali”.
Upravo tako izgleda retorika na ovdašnjim televizijama. Možda baš zato što akteri TV scene ne samo da ne cene javni prostor i svoje sagovornike, nego ni nas gledaoce, pa nas doživljavaju kao stado. Nikome više, izgleda, nije važno da ostavi dobar utisak na gledaoce ili da učini nešto za dobrobit svih građana. Sve se uglavnom svodi na ličnu promociju, prepucavanje sa neistomišljenicima ili interesnim grupama... A nas ko šiša? Mi mu dođemo kao navijači na fudbalskim tribinama.
Mediji su nam, nažalost, odavno polarizovani. Nema zlatne sredine u kojoj bi se gledaoci osećali komforno, ušuškano, zaštićeno. Toliko smo se poradovali medijskom pluralizmu i bogatom meniju na kablu, ali, zapravo, izgleda da se sve svelo na dva programa – „naš” i „njihov”, ove i one... Po tom principu se i pozivaju gosti u emisijama. Već svi dobro znamo ko drži koji rejon, koga možemo videti na kojoj televiziji... Ko je dobrodošao, a ko zabranjen gost.
Retki su dobri domaćini koji i neznancu otvaraju vrata ili koji smelo pitaju – izvolite, šta želite, uđite, recite... Zamoreni smo od istih priča, istih lica, istih fraza, ispraznih rečenica, osuda i hvalospeva... Od zle krvi, cinizma, loših namera... Od nadobudnih „sveznajućih” voditelja, lepe spoljašnjosti i plitke pameti... Emisije su izgubile svoj smisao, svrhu postojanja i iskočile odavno iz okvira formata.
Kad bolje razmislite, zapravo su nam i jutarnji programi postali rijalitiji, odavno. To više nije ekskluziva samo jedne televizije od koje sve možemo da očekujemo i koja nas više i ne iznenađuje dokle može da prebaci u vulgarnosti, neprimerenosti i ekstremizmu. Sada su se i druge ugledale na njih. Da se opet setim naših mudrosti – „Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu”. Ako ćemo iskreno, ni jedni ni drugi ne valjaju. Usijala im se ploča od stalno jedne te iste pesme. Kada će nas bar jedna televizija iznenaditi pristojnošću i sagovornicima koje ćemo odslušati bez daha, a da pri tom ne viču i na taj način skreću pažnju i dižu šer?
A dok se voditelji i urednici takmiče ko će biti šokantniji i senzacionalniji, ne gledaju šta im na kajronu piše, pa je tako sasvim u redu da je velika Mira Trailović postala Trilović, jer verovatno oni koji su slagali ove „pokretne” vesti nikada nisu čuli za ovog maga pozorišta. A Mona Liza je delo Leonarda Dikaprija, a ne Leonarda da Vinčija...
I dok neobrazovani opsedaju gotovo sve frekvencije, oni obrazovani, pametni i učeni, polako se povlače. Novinari odavno nisu gospodstveni. Pobeđuju samo glasni. Nisu gledaoci dužni da znaju, ali novinari jesu da nas ne samo pravilno informišu već i obrazuju. Davno je neko rekao da prozor u svet može da se zatvori novinama, odnosno medijima. Ali, isto tako može i da se otvori...
„Novinara valja zaista požaliti. Najčešće ne zna da išta kaže, a često i ne sme išta da kaže.”
Dok čekamo da se roletne podignu, ostaje nam samo da crvenimo ili, pak, prihvatamo i prepustimo se masovnom zatupljivanju, ali još bolje – da ugasimo TV. Jer... „Narod bez pouzdanih vesti je, pre ili kasnije, narod bez temelja slobode.”
