Очинство и мајчинство – најлепша каријера

Поводом недавно објављеног текста у „Политици” под насловом: „Све мање становника у 95 одсто насеља”, нашој редакцији се, с предлогом како поправити демографску слику Србије, обратио др Милан Обрадовић. Он је на ову тему прошле године у Малој сали Коларца одржао предавање „Бела куга – куга која не стаје”.

У телефонском разговору сазнали смо да је др Милану Обрадовићу, физичар по образовању, отац осморо деце. Довољан разлог да саслушамо шта има да каже о поправљању наталитета.

– Дипломирао сам на Електротехничком факултету у Београду, Одсек физичка електроника. Докторирао на КУ Лувен, Белгија (нанотехнологија, сензори, примењена физика), био сам и на постдокторском истраживању у Португалији (Брага, Међународна лабораторија за нанотехнологију – ИНЛ) – каже на почетку разговора др Обрадовић додајући да се 2020. године с породицом вратио из иностранства, али не у родну Инђију, него у Ваљевску Подгорину.

– Настанили смо се овде јер смо желели да живимо у селу, у миру, да се бавимо пољопривредом, за своје потребе, и да уживамо у животу, у додиру с  природом. Ту одрастају и наша деца с којом проводимо много времена, тако да је радост још већа – објашњава наш саговорник који данас предаје у средњој школи „17. септембар” у Лајковцу.

У слободно време бави се писањем, објавио је путопис „Међу Моравама пут”, о догодовштинама које отац и деца доживљавају на њиховом вишедневном путовању бициклом.

– У остатку времена имам различита занимања. Пољопривреда: воћњаци, пластеник, сточарство. Волим да певам, свирам неколико инструмената, подучавам и децу. Замена за савремене дечје играчке је активна помоћ деце у озбиљним пословима. Живот на селу природно задовољи жељу деце за игром. Супруга Олга је дипломирани туризмолог, али је потпуно посвећена породици. То је најлепша могућа каријера и за оца – очинство и за мајку – мајчинство – наглашава др Обрадовић.

Број седишта у колима

На питање како види решење „беле куге”, отац осам малишана одговара да није у новчаној помоћи државе или неким олакшицама, мада доста помажу.

– Нема помоћи ни од излагања нас научника и предвиђања језиве статистике која нам је мање-више свима позната, и прилично свежа (попис 2022. године) – да смо просечно стари 44 године, а то значи да просечно гледано не можемо више да рађамо децу – нестајемо; удајемо се и женимо са 31, односно 34 године, а свака
4. или 5. особа, деда или баба, старија je од 65 година...

Решење видим у опредељењу и спремности младих људи да живе у љубави, брачној и освештаној, и да не размишљају колико ће имати деце, већ да то препусте Богу на вољу. Услов је да из брака извире пожртвованост и посвећеност супружника једно другом. Ово је веома тешко постићи у времену где су чедност, целомудреност и благочестивост потпуно демоде, већ преовладава „синдром лептира” где се омладина учи да, ако жели да има успешан брак, мора да облеће око неколико њих и да их успут испита.

По његовим речима, неопходна је промена целокупне идеологије, система вредности, почев од школства, преко потрошачког, мегаломанског и хедонистичког система вредности који у суштини историјски није својствен нашем народу.

– Изгледа банално, али довољно је само да погледамо колико људи се определило само за двоје-троје деце искључиво због броја седишта у колима, а то и јесте нешто што нам на посредан начин налаже глобалистички систем вредности.

Веома важно је да одустанемо од система „технологија – наш нови идол”, који је свакако саставни део свих нас. Знамо колико је технологија корисна, али мало ко призна да је то и један вид отупљивања и велики „гутач” нашег времена, времена у стварности, времена проведеног с мужем или женом, с децом, пријатељима, људима, а уз то је технологија и наш највећи учитељ, а нашој деци главни родитељ (васпитач), нажалост.

Вештине и врлине

По школама треба да се изучавају, поред постојећих вештина: математике, физике, геометрије, језици и врлине, сматра професор, додајући да се за врлине уведу озбиљни и обавезни предмети о породици, о мајчинству, о очинству.

– Деци и омладини то је потребно, а не да омладина постане нарцис у огледалу, пуна себе, самодовољна, себична, о старијима више ни не мари. По најновијем попису, код нас нестаје око 130 становника дневно, али тај број је далеко већи, ако узмемо у обзир број чедоморстава (абортуса). Толики број абортуса је последица погрешног приступа младима кроз медије, друштвене мреже. Треба се вратити на побољшане системе вредности наших предака, јер чему сав тај привредни напредак када нестајемо?

– У школи се преко мере, што је последица глобализације, прича о каријери. Где ће нам боља каријера од велике породице с наследницима?

Тешко је стање, али треба имати оптимизам, треба се мењати, треба се борити, са својим слабостима и страстима којих је напретек, не за број – него за опстанак, не за компромис – него за љубав, не за вештине – него за врлине, не за каријеру – него за жртву, да не буде анархије – већ хијерархије, а то значи да отац и мајка буду главни, па тек онда деца.

Човек просто може да прибегне другом начину борбе против „беле куге”, а то је као појединац, кроз своје постојање и усавршавање. Значи, овај други начин борбе је у ствари из равни породице, где свако од нас треба да зна да је половина и да треба да уђе у брак на време, као што су наши стари и чинили, где две половине постају целина.

 Осим што је породица мала црква, она је и мала држава и где не влада технологија (телефони, телевизија, рачунари, мреже), већ љубав, одрицање, жртва.

– Готови рецепти за борбу против „беле куге” не постоје. Као неко ко је био без деце у младости, а сада, хвала Богу, имам осморо, могу својим животом да посведочим да је, и поред изазова и тежине, многодетна породица нешто најлепше и најрадосније у животу што човек (мушкарац, жена и дете) може да окуси. Они који децу не могу да имају, а млади су, нека усвоје – поручује Обрадовић.

Послушност и пожртвовање

– У великој породици, заснованој на хришћанским врлинама, млађи поштују старију браћу и сестре – школа послушања, а старија браћа и сестре се уче пожртвованости и саосећању према млађој браћи и сестрама (школа пожртвовања), и ето човека који је већ с пунолетством и телом и душом и духом спреман за брак и родитељство – речи су нашег саговорника.

Овако успешан развој личности свакако није могућ у вртићу, јер већ од малих ногу дете у вртићу схвата да важи „право јачег” и „право на отимање” и што је најгоре, у вртићу су сва деца истог узраста, а то није природно стање, као што је случај у породици, да постоји разлика у годинама браће и сестара. Дакле, колико год је могуће, било би пожељно да дете одраста у окружењу родитеља, а не у вртићу, и требало би да оставимо по страни ону страну мантру да „дете треба да се социјализује”, која је у ствари научи дете „праву јачега”.

Баке и деке

– Рађање није довољно, јер је потребно жртвовање, васпитавање, прво себе (родитељи), а кроз себе и својих наследника. Ни помоћ бака и дека није савршена. Пре би се могло рећи да родитељи помажу бакама и декама у васпитању детета, када се касно врате с посла. Муж и жена треба да стварају биће за себе, а не за своје родитеље, који су свакако важни у одрастању дечице – сматра Обрадовић.

Без лутки из доба јуре

– Деци, док су мала, није добро поклањати играчке попут измишљених животиња из јуре, разних људи-буба, нинџа или витких голоногих и голотрупних лутака, да им се не би убио природан призив (нагон) да се буду родитељ. Поклонимо им брата или сестру, и то не једно, него више њих. Они то свакако желе, али за то треба да се помучите – не само девет месеци. Нека се науче да буду благочестиви, чедни, скромни, скрушени – све оно чему нас предање и наша црква учи, али савремена школа не (или не успева) – још је један савет физичара.