Očinstvo i majčinstvo – najlepša karijera

Povodom nedavno objavljenog teksta u „Politici” pod naslovom: „Sve manje stanovnika u 95 odsto naselja”, našoj redakciji se, s predlogom kako popraviti demografsku sliku Srbije, obratio dr Milan Obradović. On je na ovu temu prošle godine u Maloj sali Kolarca održao predavanje „Bela kuga – kuga koja ne staje”.

U telefonskom razgovoru saznali smo da je dr Milanu Obradoviću, fizičar po obrazovanju, otac osmoro dece. Dovoljan razlog da saslušamo šta ima da kaže o popravljanju nataliteta.

– Diplomirao sam na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, Odsek fizička elektronika. Doktorirao na KU Luven, Belgija (nanotehnologija, senzori, primenjena fizika), bio sam i na postdoktorskom istraživanju u Portugaliji (Braga, Međunarodna laboratorija za nanotehnologiju – INL) – kaže na početku razgovora dr Obradović dodajući da se 2020. godine s porodicom vratio iz inostranstva, ali ne u rodnu Inđiju, nego u Valjevsku Podgorinu.

– Nastanili smo se ovde jer smo želeli da živimo u selu, u miru, da se bavimo poljoprivredom, za svoje potrebe, i da uživamo u životu, u dodiru s  prirodom. Tu odrastaju i naša deca s kojom provodimo mnogo vremena, tako da je radost još veća – objašnjava naš sagovornik koji danas predaje u srednjoj školi „17. septembar” u Lajkovcu.

U slobodno vreme bavi se pisanjem, objavio je putopis „Među Moravama put”, o dogodovštinama koje otac i deca doživljavaju na njihovom višednevnom putovanju biciklom.

– U ostatku vremena imam različita zanimanja. Poljoprivreda: voćnjaci, plastenik, stočarstvo. Volim da pevam, sviram nekoliko instrumenata, podučavam i decu. Zamena za savremene dečje igračke je aktivna pomoć dece u ozbiljnim poslovima. Život na selu prirodno zadovolji želju dece za igrom. Supruga Olga je diplomirani turizmolog, ali je potpuno posvećena porodici. To je najlepša moguća karijera i za oca – očinstvo i za majku – majčinstvo – naglašava dr Obradović.

Broj sedišta u kolima

Na pitanje kako vidi rešenje „bele kuge”, otac osam mališana odgovara da nije u novčanoj pomoći države ili nekim olakšicama, mada dosta pomažu.

– Nema pomoći ni od izlaganja nas naučnika i predviđanja jezive statistike koja nam je manje-više svima poznata, i prilično sveža (popis 2022. godine) – da smo prosečno stari 44 godine, a to znači da prosečno gledano ne možemo više da rađamo decu – nestajemo; udajemo se i ženimo sa 31, odnosno 34 godine, a svaka
4. ili 5. osoba, deda ili baba, starija je od 65 godina...

Rešenje vidim u opredeljenju i spremnosti mladih ljudi da žive u ljubavi, bračnoj i osveštanoj, i da ne razmišljaju koliko će imati dece, već da to prepuste Bogu na volju. Uslov je da iz braka izvire požrtvovanost i posvećenost supružnika jedno drugom. Ovo je veoma teško postići u vremenu gde su čednost, celomudrenost i blagočestivost potpuno demode, već preovladava „sindrom leptira” gde se omladina uči da, ako želi da ima uspešan brak, mora da obleće oko nekoliko njih i da ih usput ispita.

Po njegovim rečima, neophodna je promena celokupne ideologije, sistema vrednosti, počev od školstva, preko potrošačkog, megalomanskog i hedonističkog sistema vrednosti koji u suštini istorijski nije svojstven našem narodu.

– Izgleda banalno, ali dovoljno je samo da pogledamo koliko ljudi se opredelilo samo za dvoje-troje dece isključivo zbog broja sedišta u kolima, a to i jeste nešto što nam na posredan način nalaže globalistički sistem vrednosti.

Veoma važno je da odustanemo od sistema „tehnologija – naš novi idol”, koji je svakako sastavni deo svih nas. Znamo koliko je tehnologija korisna, ali malo ko prizna da je to i jedan vid otupljivanja i veliki „gutač” našeg vremena, vremena u stvarnosti, vremena provedenog s mužem ili ženom, s decom, prijateljima, ljudima, a uz to je tehnologija i naš najveći učitelj, a našoj deci glavni roditelj (vaspitač), nažalost.

Veštine i vrline

Po školama treba da se izučavaju, pored postojećih veština: matematike, fizike, geometrije, jezici i vrline, smatra profesor, dodajući da se za vrline uvedu ozbiljni i obavezni predmeti o porodici, o majčinstvu, o očinstvu.

– Deci i omladini to je potrebno, a ne da omladina postane narcis u ogledalu, puna sebe, samodovoljna, sebična, o starijima više ni ne mari. Po najnovijem popisu, kod nas nestaje oko 130 stanovnika dnevno, ali taj broj je daleko veći, ako uzmemo u obzir broj čedomorstava (abortusa). Toliki broj abortusa je posledica pogrešnog pristupa mladima kroz medije, društvene mreže. Treba se vratiti na poboljšane sisteme vrednosti naših predaka, jer čemu sav taj privredni napredak kada nestajemo?

– U školi se preko mere, što je posledica globalizacije, priča o karijeri. Gde će nam bolja karijera od velike porodice s naslednicima?

Teško je stanje, ali treba imati optimizam, treba se menjati, treba se boriti, sa svojim slabostima i strastima kojih je napretek, ne za broj – nego za opstanak, ne za kompromis – nego za ljubav, ne za veštine – nego za vrline, ne za karijeru – nego za žrtvu, da ne bude anarhije – već hijerarhije, a to znači da otac i majka budu glavni, pa tek onda deca.

Čovek prosto može da pribegne drugom načinu borbe protiv „bele kuge”, a to je kao pojedinac, kroz svoje postojanje i usavršavanje. Znači, ovaj drugi način borbe je u stvari iz ravni porodice, gde svako od nas treba da zna da je polovina i da treba da uđe u brak na vreme, kao što su naši stari i činili, gde dve polovine postaju celina.

 Osim što je porodica mala crkva, ona je i mala država i gde ne vlada tehnologija (telefoni, televizija, računari, mreže), već ljubav, odricanje, žrtva.

– Gotovi recepti za borbu protiv „bele kuge” ne postoje. Kao neko ko je bio bez dece u mladosti, a sada, hvala Bogu, imam osmoro, mogu svojim životom da posvedočim da je, i pored izazova i težine, mnogodetna porodica nešto najlepše i najradosnije u životu što čovek (muškarac, žena i dete) može da okusi. Oni koji decu ne mogu da imaju, a mladi su, neka usvoje – poručuje Obradović.

Poslušnost i požrtvovanje

– U velikoj porodici, zasnovanoj na hrišćanskim vrlinama, mlađi poštuju stariju braću i sestre – škola poslušanja, a starija braća i sestre se uče požrtvovanosti i saosećanju prema mlađoj braći i sestrama (škola požrtvovanja), i eto čoveka koji je već s punoletstvom i telom i dušom i duhom spreman za brak i roditeljstvo – reči su našeg sagovornika.

Ovako uspešan razvoj ličnosti svakako nije moguć u vrtiću, jer već od malih nogu dete u vrtiću shvata da važi „pravo jačeg” i „pravo na otimanje” i što je najgore, u vrtiću su sva deca istog uzrasta, a to nije prirodno stanje, kao što je slučaj u porodici, da postoji razlika u godinama braće i sestara. Dakle, koliko god je moguće, bilo bi poželjno da dete odrasta u okruženju roditelja, a ne u vrtiću, i trebalo bi da ostavimo po strani onu stranu mantru da „dete treba da se socijalizuje”, koja je u stvari nauči dete „pravu jačega”.

Bake i deke

– Rađanje nije dovoljno, jer je potrebno žrtvovanje, vaspitavanje, prvo sebe (roditelji), a kroz sebe i svojih naslednika. Ni pomoć baka i deka nije savršena. Pre bi se moglo reći da roditelji pomažu bakama i dekama u vaspitanju deteta, kada se kasno vrate s posla. Muž i žena treba da stvaraju biće za sebe, a ne za svoje roditelje, koji su svakako važni u odrastanju dečice – smatra Obradović.

Bez lutki iz doba jure

– Deci, dok su mala, nije dobro poklanjati igračke poput izmišljenih životinja iz jure, raznih ljudi-buba, nindža ili vitkih golonogih i golotrupnih lutaka, da im se ne bi ubio prirodan priziv (nagon) da se budu roditelj. Poklonimo im brata ili sestru, i to ne jedno, nego više njih. Oni to svakako žele, ali za to treba da se pomučite – ne samo devet meseci. Neka se nauče da budu blagočestivi, čedni, skromni, skrušeni – sve ono čemu nas predanje i naša crkva uči, ali savremena škola ne (ili ne uspeva) – još je jedan savet fizičara.