Милосрдна љубав
Чинећи добра дела човек показује душевну топлину и чистоту, посвећеност и веру у добро
Сваки човек је особено биће, јединствена и непоновљива личност, а опет сви смо упућени једни на друге, јер човек може да опстане само у заједници. И зато, најпре, човек се показује у односу према другом човеку.
Урођени осећај за добро човек има, пошто је саздан из добра. Стога, душа његова осећа одвратност према злу; она се узнемири на повреду хармоније у свету који је окружује.
Грех отупљује човеков осећај за добро, али га не уништава. Ипак, и кроз тешке наслаге греха продиру осећаји дубоког саучешћа према другом бићу, који се обликују у тежњу да се помогне. А сходно душевном и духовном расположењу, та исконска тежња оваплоћује се у том тренутку у потребно дело помоћи.
Добри Самарићанин
Таква делатна љубав назива се – милосрдна љубав. Кад ње не би било, свет би охладнио и у пакао се претворио. Свет би нестао. А да непријатељ људског рода – непоменик – ради на томе да се свет у пропаст одведе, види се по томе што се све чини да се човек удаљи од човека.
Кад охладни осећај човека за човека, то је као кад из цвећа мирис изађе. Отуда се за доброг човека, који добро чини, каже да је код њега – миомирисна душа.
Управо кроз милост показује се колико је човек човеку – ближњи.
У Новом завету милосрђе се предочава кроз показивање љубави према ближњима, према сваком човеку у конкретној ситуацији. Због тога Христос казује причу о добром Самарићанину.
Једног јеврејског човека, док је силазио из Јерусалима у Јерихон, нападну разбојници. У ранама га оставе полумртвог. Наиђе неки свештеник, али не хтеде ни да му приђе. Потом наиђе левит, само погледа, па и он прође. Након њих наиђе Самарићанин; он се сажали, приђе рањеном човеку, зави ране, посади га на своје кљусе и доведе до гостионице; гостионичару унапред плати и обећа да ће, кад се врати, платити још, уколико трошак буде већи, само да се побрине о овом човеку.
Јевреји и Самарићани били су у непријатељском односу. Рањеном Јевреју нису помогли припадници његовог народа, већ Самарићанин. Исус је ову причу испричао на кушање једног законика, који га је питао: „А ко је ближњи мој?” Кад је испричао, Исус упита кушача: „Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике?” „Онај који му милост учини”, одговори законик. На то му Исус рече: „Иди, па и ти чини тако.”
Прича о добром Самарићанину исказ је истинске етике, универзално прихватљиве у односу човека према човеку. Зато та прича инспирише уметнике (сликаре, песнике, вајаре...) и све друге људе који делом својим подстичу на добро.
Обзнани на земљи Христос и речи с престола славе Његове: „Кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.”
Човек је позван, пред њим је једна од две највеће заповести, да „љуби ближњега свога као самога себе”. А то значи делатну љубав имати према ближњима; жртвовати се за друге људе као за самога себе. Како? Доброчинством; милосрдним речима, делима и мислима. Свети апостол Павле позива: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов.”
Добро дело објави се као светло у мраку, као преображење или као рађање новог живота. Отуда Свети отац Јустин Ћелијски казује: „Небо се потресе од радости над земљом кад угледа милосрдна човека. Јер је милосрђе као муња, која се вине са дна овог мрачног небеског понора и удари у срце Неба. Милосрђе је огромна сила, оно скраћује растојање између човека и Бога, између земље и Неба.”
И зато се каже да иза милосрдног човека стоји Бог, неисцрпни поверилац. Док ногама хита и рукама својим драговољно чини, душа милосрдног човека напаја се светлошћу, разгаљује спокојством и ромори радошћу. Милосрдан човек показује душевну топлину и духовну чистоту, посвећеност добру и веру у добро, да све што се добро чини добре плодове рађа и да се све дато обнавља.
Немилосрдан човек показује душевну хладноћу и духовну запуштеност; показује он слабост своју, себичлук, маловерје... Таквим односом према другом бићу немарни човек и себе запушта, све више бива раслабљен – страхом и немиром.
Уколико човек не види човека, он се осамљује, нити даје, нити довољно прима љубави – која се само дељењем умножава – и бива изложен свим ветровима, као усамљено дрво на осамку.
Посета старијима, самцима, инвалидима
Патријарх руски Кирило воли за Божић и Васкрс да посећује старије особе, самце, бескућнике и инвалиде. Због тога га често питају: „Зар није довољно да их једном посетите?” А он одговара: „Ја за то имам унутрашњу потребу.” Од њих се, каже, увек враћа као нови човек. „Осећам како ми је душа постала светлија и како су ми ти људи дали више него што сам том приликом ја њима”, вели.
Из искуства закључује да човек који не поседује навику да чини дела милосрђа не може бити комплетна личност. И зато каже: „Не чинити добро погубније је од немања дипломе или професионалних навика. Човек без добра дела престаје да буде човек због чега људски род постепено прераста у чопор вукова...”
Чинећи добра дела човек много вредније дарове стиче од дарова које у доброј вољи даје.
