Фенена наших дана

Пристојна и смирена, професионална и дотерана, с осмехом је прихватила извињење што је наша екипа због непредвиђеног новинарског посла каснила пет минута, понудивши да нам наручи чај. Затекли смо је како свира клавир у кафеу преко пута Народног позоришта, у ком се често релаксира.

На констатацију да се одмах види да њеним духом провејава смиреност војвођанске равнице, Вршчанка Љубица Вранеш, солисткиња Београдске опере, одговара да је она ипак Београђанка. Град који још у младости изабереш за живот и каријеру, твој је град, каже, иако је често у родном Вршцу.

Пет година певања у Румунији

После пет година ангажовања у румунским и другим европским театрима, њени оперски наступи данас поново су углавном на релацији Народно позориште – Мадленијанум.

Јунакиња је недавне празничне премијере обновљене комичне оперете Јохана Штрауса „Слепи миш” у националном театру, у ком тумачи мушку улогу, кнеза Орловског.

Открива да у хору основне школе није било надметања између ње и рођене сестре Алисе за соло деоницу, не би било толико жара у њеном наступу у вршачком гимназијском хору, који је приметила глумица Бојана Удицки. Имала је 17 година када ју је она, као талентовану препоручила, написавши писмо Радмили Бакочевић, за коју је њена каријера од тада везана:

„Професорка је одмах показала да би волела са мном да ради, али само ако завршим музичку школу. Ишла сам од тада на приватне часове и положила завршни испит у средњој музичкој школи у Панчеву. Положила сам, после тога, пријемни на академији и била сам тако последњи студент Радмиле Бакочевић ”.

Тада је већ упознала своје колеге Наташу Јовић, Александру Ангелов, Оливера Њега и друге од којих је, каже, и учила оперски занат. Неко је био вештији као играч, неко као сценски певач. „Прилагођавала сам свом гласу финесе које бих учила. Свима нама, професорка Рада била је узор и подједнако је о свима бринула. Да ње није било, не бисмо ми у опери били ту где смо данас”, сигурна је.

После магистарског испита положила је пријемни за оперски студио Николе Китановског и Драгана Радаковића, студија који су касније преузели Радмила Бакочевић и маестро Дејан Савић. Али тада започиње и њен трновити пут:

„Као млада запажена сам у Оперском студију. Имала сам и велику подршку родитеља, али не и старијих колегиница које су биле звезде, у томе да се неком млађем пружи шанса за велике улоге. Добијала сам мање улоге, у ’Андријани Лекуврер’, рецимо, била сам и једна од три наранџе у Прокофјевој опери ’Заљубљен у три наранџе’... Ипак, из ове перспективе схватам да је то био прави пут и да би свако после академије требало да се учи у малим улогама, пре него се прихвати озбиљнијих. Сада би сви хтели одмах главну улогу. А мени је тај почетак ипак отворио врата у операма ван Србије.”

Најпре, у Темишварској опери, у којој добија своју прву велику улогу – улогу Фенене, једну од две краљеве ћерке која замало да страда од зле и љубоморне сестре, али правда, љубав и лепота на крају побеђују. „Мислим да није случајно што је улога коју сам изабрала за свој магистарски рад била и прва моја велика рола”, уверена је.

После тога следиле су главна улога у рок верзији Бизеове опере „Кармен”, али и улоге у операма „Отело”, „Дон Карлос”, „Риголето”, „Кавалерија рустикана”, „Самсон и Далила”...

Из прве кошаркашке лиге

Тешко је, открива, успети без подршке.

„Скоро сви у свету опере функционишу као индивидуе и као да опера постоји због њих. Ја сам неко ко је дошао из тимског света, из света кошарке, навикао да игра у тиму, никад нисам наступила као индивидуалац јер аплауз који добијемо је аплауз за све нас који смо били на сцени.”

Била је, откривамо, играч прве кошаркашке лиге деведесетих година прошлог века, играјући у „Хемофарму”, који је тад био освајач првенстава. Играјући на крилу, тројку или четворку, каже, схватила је да је спорт велики наук и искуство. Њен супруг, тениски учитељ Дејан Вранеш, некад тренер Ане Ивановић и Јелене Јанковић, није желео да заједно с њом разговара за наш лист, јер, како сматра, скромност је врлина спортиста. С њим је поделила своје животне девизе. Такође, две пунолетне ћерке кренуле су својим путем, независно од професија родитеља, поносна је саговорница.

„Пепељуга”, „Кармен” и друге опере које је певала и пева на нашој сцени, драге су јој, али би волела да у Србији пева и оне које је тумачила на страним сценама као што су улоге Сантуце у „Кавалерији рустикани” и Еболи у Вердијевом „Дон Карлосу”. Ове улоге још недостају нашој сцени, сматра.

Животни пут наставио се после пет година певања у Румунији, опет онако како није очекивала: време короне усмртило је њеног ментора Корнелија Мургуа и прекинуло њене наступе на овој сцени, али су се они наставили у другим позориштима. Прошле године имала је десет извођења опере „Кармен” у Аустрији, на отвореној сцени у тврђави Бург Гарса. Ређали су се концерти у Бугарској, Војводини и окружењу. Са колегом Драгољубом Бајићем основала је камерни ансамбл „Bellezza Serba” (Белеца Серба), посвећен српској народној песми. Како она каже, „оркестар ’Најлепша Србија’ изводи филмску и класичну музику, класичне војвођанске и песме из целе Србије”. Реч је о осмочланом женском гудачком оркестру који пратe клавир и песма ово двоје солиста Београдске опере.

Једна од ретких оперских певачица која се не одриче народне песме, изазвала је велику пажњу када је наступила у жирију популарне емисије „Никад није касно”, намењеној откривању годинама незапажених талената за народну и поп музику.

„Напротив, истичем нашу народну песму у први план. Сваки народ треба да се држи своје народне музике, као што се Италијани држе канцона. Као оперска певачица, ову музику интерпретирам на класични начин, али сматрам да никако не треба да се овог нашег блага одрекнемо. Одрасла сам уз народну музику, али ме је школовање усмерило на класичну”, каже она.

Омиљене су јој песме из Косовског циклуса и често их изводи: „Срце ми болује”, „Жубор вода жуборила” и „Косовски божури”. Концерте на којима их пева, са својим оркестром организује ван главног града, по целој Србији. „Желимо да се оперска, филмска и друге музике чују у свим срединама наше земље и јако сам поносна на публику која нас слуша. Јер цела Србија, а не само Београд, треба да живи и радује се уметности”, став је оперске диве.

Три чиваве на јастуку

За своје место живљења, брачни пар Вранеш изабрао је насеље близу Шумарског факултета у Београду. Како је Љубица објаснила, између Кошутњака и Аде Циганлије. Одмалена заљубљена у паркове и воде Врњачке бање, где је ишла с родитељима, љубитељ шума и језера, изабрала је тумарање кроз Кошутњак и свакодневне шетње Адом Циганлијом, са своје три чиваве без којих на јастуку не може да заспи.

„Наше море, како зовем Аду, мој је сан одмалена. Изабрали смо овај крај да бисмо се пешачећи спуштали на језеро и пели кроз Кошутњак до београдских брда, а опет, као и многи, одлазимо тамо колима. У пребрзом и прегустом животу Београда, мислим да треба да се замислимо због чега је боље да прошетамо.”

Награда за најбољег мецосопрана

Љубица Вранеш добитница је многих награда, а међу њима и награде „Никола Цвејић” за најбољег мецосопрана, коју јој је доделила Бисерка Цвејић, затим, прве награде на међународном такмичењу „Петар Коњовић”, као и награде „Оскар Данон”. Две године је била руководилац пројекта о музичарима свих жанрова на РТВ Војводина.