Fenena naših dana

Pristojna i smirena, profesionalna i doterana, s osmehom je prihvatila izvinjenje što je naša ekipa zbog nepredviđenog novinarskog posla kasnila pet minuta, ponudivši da nam naruči čaj. Zatekli smo je kako svira klavir u kafeu preko puta Narodnog pozorišta, u kom se često relaksira.

Na konstataciju da se odmah vidi da njenim duhom provejava smirenost vojvođanske ravnice, Vrščanka Ljubica Vraneš, solistkinja Beogradske opere, odgovara da je ona ipak Beograđanka. Grad koji još u mladosti izabereš za život i karijeru, tvoj je grad, kaže, iako je često u rodnom Vršcu.

Pet godina pevanja u Rumuniji

Posle pet godina angažovanja u rumunskim i drugim evropskim teatrima, njeni operski nastupi danas ponovo su uglavnom na relaciji Narodno pozorište – Madlenijanum.

Junakinja je nedavne praznične premijere obnovljene komične operete Johana Štrausa „Slepi miš” u nacionalnom teatru, u kom tumači mušku ulogu, kneza Orlovskog.

Otkriva da u horu osnovne škole nije bilo nadmetanja između nje i rođene sestre Alise za solo deonicu, ne bi bilo toliko žara u njenom nastupu u vršačkom gimnazijskom horu, koji je primetila glumica Bojana Udicki. Imala je 17 godina kada ju je ona, kao talentovanu preporučila, napisavši pismo Radmili Bakočević, za koju je njena karijera od tada vezana:

„Profesorka je odmah pokazala da bi volela sa mnom da radi, ali samo ako završim muzičku školu. Išla sam od tada na privatne časove i položila završni ispit u srednjoj muzičkoj školi u Pančevu. Položila sam, posle toga, prijemni na akademiji i bila sam tako poslednji student Radmile Bakočević ”.

Tada je već upoznala svoje kolege Natašu Jović, Aleksandru Angelov, Olivera Njega i druge od kojih je, kaže, i učila operski zanat. Neko je bio veštiji kao igrač, neko kao scenski pevač. „Prilagođavala sam svom glasu finese koje bih učila. Svima nama, profesorka Rada bila je uzor i podjednako je o svima brinula. Da nje nije bilo, ne bismo mi u operi bili tu gde smo danas”, sigurna je.

Posle magistarskog ispita položila je prijemni za operski studio Nikole Kitanovskog i Dragana Radakovića, studija koji su kasnije preuzeli Radmila Bakočević i maestro Dejan Savić. Ali tada započinje i njen trnoviti put:

„Kao mlada zapažena sam u Operskom studiju. Imala sam i veliku podršku roditelja, ali ne i starijih koleginica koje su bile zvezde, u tome da se nekom mlađem pruži šansa za velike uloge. Dobijala sam manje uloge, u ’Andrijani Lekuvrer’, recimo, bila sam i jedna od tri narandže u Prokofjevoj operi ’Zaljubljen u tri narandže’... Ipak, iz ove perspektive shvatam da je to bio pravi put i da bi svako posle akademije trebalo da se uči u malim ulogama, pre nego se prihvati ozbiljnijih. Sada bi svi hteli odmah glavnu ulogu. A meni je taj početak ipak otvorio vrata u operama van Srbije.”

Najpre, u Temišvarskoj operi, u kojoj dobija svoju prvu veliku ulogu – ulogu Fenene, jednu od dve kraljeve ćerke koja zamalo da strada od zle i ljubomorne sestre, ali pravda, ljubav i lepota na kraju pobeđuju. „Mislim da nije slučajno što je uloga koju sam izabrala za svoj magistarski rad bila i prva moja velika rola”, uverena je.

Posle toga sledile su glavna uloga u rok verziji Bizeove opere „Karmen”, ali i uloge u operama „Otelo”, „Don Karlos”, „Rigoleto”, „Kavalerija rustikana”, „Samson i Dalila”...

Iz prve košarkaške lige

Teško je, otkriva, uspeti bez podrške.

„Skoro svi u svetu opere funkcionišu kao individue i kao da opera postoji zbog njih. Ja sam neko ko je došao iz timskog sveta, iz sveta košarke, navikao da igra u timu, nikad nisam nastupila kao individualac jer aplauz koji dobijemo je aplauz za sve nas koji smo bili na sceni.”

Bila je, otkrivamo, igrač prve košarkaške lige devedesetih godina prošlog veka, igrajući u „Hemofarmu”, koji je tad bio osvajač prvenstava. Igrajući na krilu, trojku ili četvorku, kaže, shvatila je da je sport veliki nauk i iskustvo. Njen suprug, teniski učitelj Dejan Vraneš, nekad trener Ane Ivanović i Jelene Janković, nije želeo da zajedno s njom razgovara za naš list, jer, kako smatra, skromnost je vrlina sportista. S njim je podelila svoje životne devize. Takođe, dve punoletne ćerke krenule su svojim putem, nezavisno od profesija roditelja, ponosna je sagovornica.

„Pepeljuga”, „Karmen” i druge opere koje je pevala i peva na našoj sceni, drage su joj, ali bi volela da u Srbiji peva i one koje je tumačila na stranim scenama kao što su uloge Santuce u „Kavaleriji rustikani” i Eboli u Verdijevom „Don Karlosu”. Ove uloge još nedostaju našoj sceni, smatra.

Životni put nastavio se posle pet godina pevanja u Rumuniji, opet onako kako nije očekivala: vreme korone usmrtilo je njenog mentora Kornelija Murgua i prekinulo njene nastupe na ovoj sceni, ali su se oni nastavili u drugim pozorištima. Prošle godine imala je deset izvođenja opere „Karmen” u Austriji, na otvorenoj sceni u tvrđavi Burg Garsa. Ređali su se koncerti u Bugarskoj, Vojvodini i okruženju. Sa kolegom Dragoljubom Bajićem osnovala je kamerni ansambl „Bellezza Serba” (Beleca Serba), posvećen srpskoj narodnoj pesmi. Kako ona kaže, „orkestar ’Najlepša Srbija’ izvodi filmsku i klasičnu muziku, klasične vojvođanske i pesme iz cele Srbije”. Reč je o osmočlanom ženskom gudačkom orkestru koji prate klavir i pesma ovo dvoje solista Beogradske opere.

Jedna od retkih operskih pevačica koja se ne odriče narodne pesme, izazvala je veliku pažnju kada je nastupila u žiriju popularne emisije „Nikad nije kasno”, namenjenoj otkrivanju godinama nezapaženih talenata za narodnu i pop muziku.

„Naprotiv, ističem našu narodnu pesmu u prvi plan. Svaki narod treba da se drži svoje narodne muzike, kao što se Italijani drže kancona. Kao operska pevačica, ovu muziku interpretiram na klasični način, ali smatram da nikako ne treba da se ovog našeg blaga odreknemo. Odrasla sam uz narodnu muziku, ali me je školovanje usmerilo na klasičnu”, kaže ona.

Omiljene su joj pesme iz Kosovskog ciklusa i često ih izvodi: „Srce mi boluje”, „Žubor voda žuborila” i „Kosovski božuri”. Koncerte na kojima ih peva, sa svojim orkestrom organizuje van glavnog grada, po celoj Srbiji. „Želimo da se operska, filmska i druge muzike čuju u svim sredinama naše zemlje i jako sam ponosna na publiku koja nas sluša. Jer cela Srbija, a ne samo Beograd, treba da živi i raduje se umetnosti”, stav je operske dive.

Tri čivave na jastuku

Za svoje mesto življenja, bračni par Vraneš izabrao je naselje blizu Šumarskog fakulteta u Beogradu. Kako je Ljubica objasnila, između Košutnjaka i Ade Ciganlije. Odmalena zaljubljena u parkove i vode Vrnjačke banje, gde je išla s roditeljima, ljubitelj šuma i jezera, izabrala je tumaranje kroz Košutnjak i svakodnevne šetnje Adom Ciganlijom, sa svoje tri čivave bez kojih na jastuku ne može da zaspi.

„Naše more, kako zovem Adu, moj je san odmalena. Izabrali smo ovaj kraj da bismo se pešačeći spuštali na jezero i peli kroz Košutnjak do beogradskih brda, a opet, kao i mnogi, odlazimo tamo kolima. U prebrzom i pregustom životu Beograda, mislim da treba da se zamislimo zbog čega je bolje da prošetamo.”

Nagrada za najboljeg mecosoprana

Ljubica Vraneš dobitnica je mnogih nagrada, a među njima i nagrade „Nikola Cvejić” za najboljeg mecosoprana, koju joj je dodelila Biserka Cvejić, zatim, prve nagrade na međunarodnom takmičenju „Petar Konjović”, kao i nagrade „Oskar Danon”. Dve godine je bila rukovodilac projekta o muzičarima svih žanrova na RTV Vojvodina.