Смемо ли данас да будемо срећни

Авалу сам, сећам се, први пут видела када нас је на излет водио отац моје најбоље другарице из детињства, чика Дуле Божовић, добри дух нашег краја, Новљанин пореклом, по струци ветеринар, човек којег су волели сви у крају, онај који је стерилисао, вакцинисао и од паразита чистио све наше уличне љубимце с којима смо одрастали. Сећам се, дакле, тог излета, Дуле, моја другарица Татјана и ја седимо испод дрвета, преко пута нас је Авала, то је све чега се сећам, ничега конкретно заправо, осим осећаја топлине, безбрижности и радости уоквиреног временом које не тече, већ постоји ту, само за нас, и пушта нам да растемо у миру. Иако се ништа посебно није десило тог дана, остао ми је у сећању и често га се сетим.

Друга моја посета Авали је када се у ауту пуном деце из краја возимо уз планину, за воланом је Ацко, такође отац моје пријатељице Ане. Ацко је радио у Кувајту, земљи коју нико није могао да лоцира на мапи, из које је Ана добијала најегзотичније поклоне. Тог излета се сећам, играли смо јањине-бањине, Авала се пружала високо изнад нас. Био је мој ред, неко се измакао, а ја у слободном паду, дланом, пронашла велики оштар камен. Длан се распукао као цвет који излеће из кловновског пиштоља, а Ацко је на њега залепио папирнату марамицу. Сели смо у кола и кренули ка Тиршовој, маму су довезли с виклерима на глави преко којих је увек носила брашном испрљану наранџасту мараму, увек прекинута у нечему што ради да би била доведена на моја ушивања. Памтим само да је теже било одлепити, односно одсећи ту марамицу са живог меса неголи зашити рану, што сам извесном Ацку посебно замерила. Ускоро је у Кувајту почео рат, а Ацко, како смо чули, остао без посла, што сам мислила да сасвим сигурно има везе с марамицом, и није ми било жао. Питате се где је мој отац на свим тим излетима? Отац је на ратишту, тако се говорило током телефонских позива које је мајка обављала из ћошка трпезарије док се сиви увијени кабл телефона протеже до пода, брат и ја га намерно упетљавамо, па отпетљавамо, упетљавамо, па отпетљавамо. То су била наша посла.

Следећи поглед на Авалу је кроз двоглед из двориште бабе и деде – нема је. Нема Авале. Има, наравно, планине, али нема торња. Баба каже како јој је „оно велико брдо сада голо без торња”, а деда говори како је торањ био на нижем брду. Ми одврћемо дворишну чесму до краја како би вода прскала на све стране, то нам је посебно забавно, јер на тим чесмама вода никада не цури надоле, већ у свим другим правцима. „Није, Иљо, но на вељем – није, Васе, но на мањем”, те две реченице се такође врте укруг макар пет вожњи. Дају и нама да гледамо кроз двоглед – на већем брду се јасно назире Споменик незнаном јунаку док се на мањем непогрешиво виде остаци срушеног торња. Када смо јој то објаснили и показали, баба на крају констатује како не уме да гледа кроз двоглед. Баба не признаје пораз.

Годинама касније заљубљујем се у Биљану Јовановић и роман Пада Авала. Увелико верујем да Авала сада већ није случајно лајтмотив у мом животу, и на крају се после приличног броја селидби, настањујем тачно преко пута Авале. Гледам је свакога јутра и сваке вечери. Гледам је лети када се усија, зими када изгледа као да ју је неко доцртао на слику Питера Бројгела Старијег Ловци у снегу, гледам је оних ноћи када јој само врх избија из магле, а она се спрема да полети, или је већ полетела. Данас, када се луксуз мери у томе колики комад неба видиш кроз прозор, моје друговање са Авалом сматрам великом привилегијом. Данас када већине људи из моје приче нема, Авала, феникс мој, ту је да подсети на њих. Ипак, они који полако остају без свог неба, заборављају да је Београд метропола. С друге стране, они који мисле да је Београд метропола, због свог метрополитског живота, заборављају да је Београд ипак град на Балкану.

Човек је, кажу, прво припитомио пса, затим свињу. Данас, хиљадама година након тога, свиња се рађа питома, док се човек, увек и увек, изнова, рађа диваљ, наопак, чак и дословно, главом надоле. Кажу „деца су најбољи људи”, док су она неретко заправо погана, себична, неартикулисана, завидна, сурова према другој деци или животињама. Ми смо ту да их научимо, припитомимо, поставио етичке норме које смо и сами наследили у породици, заједници, кроз веру или ма шта друго. Сваки пропуст у том одгоју оставља на нас последице, али је исто тако јасно да не постоји одгој без „пропуста”, без обзира на околности, на услове које смо имали или углавном нисмо. Па тако човек може да заувек у околностима тражи изговор зашто није постао човек, или да у себи нађе капацитет и вољу да то постане. Заблуда је мислити да је овај свет икада био праведан и по мери свакога, то може да мисли само онај ко је имао среће.

Да ли и ми који смо лишени таквих заблуда имамо право да будемо срећни? Да ли бити срећан данас значи не саосећати са, издати, је ли неумесно? Верујем да свако може, свакога дана, како да пронађе вољу да буде човек, тако и да пронађе разлог, макар и најмањи, да буде срећан, упркос околностима? Не смемо да дозволимо да устајмо и лежемо огорчени и љути, исфрустрирани, увек тражећи разлог, још лакше га налазећи, већ морамо да учимо децу да буду срећна, да умеју да буду срећна, јер она непрестано мотре на нас, јер их васпитавамо својим емоцијама колико и језиком. Поклонимо им оне обичне, а безбрижне дане, оне када се ништа посебно није десило, а које ће памтити цео живот. Надам се да ћемо у овој, а и свакој наредној години имати више таквих дана. Сасвим обичних.