Дом у срцу Џејмса Џојса

Чему може да се нада жена коју заволи геније? Прича је без број, а једна од њих је и она о љубави између Џејмса Џојса и Норе Барнакл. За оне који нису читали „Уликса” следи податак да је то модеран психолошки роман славног ирског писца Џејмса Џојса, на седам стотина густо списаних страна у којем он потанко описује „токове свести” свог главног јунака, током само једног јединог, обичног живота у Даблину.

За оне који су читали „Уликса”, а не знају позадину ево податка да је тај фамозни дан о којем је у роману реч управо онај када је Џојс упознао Нору. Четвртак, 16. јуни 1904. године. Писац је у свом роману заувек зауставио тај дан.

Џојс је био једно од шеснаесторо деце оца весељака, који је волео живот, песму и здушно трошио имовину, и мајке пијанисткиње, строге католкиње. На колеџу је стекао сјајно образовање учећи књижевност, језике и музику, проучавајући Аристотела и Тому Аквинског.

Она, Нора, обична девојка, кћерка пекара и собарица у хотелу. Љубав се завршила браком. Имали су двоје деце, сина и кћер. Живели су између Даблина и Трста, родне Ирске и Европе, у којој је Џојс покушавао да заради за живот своје породице. Писац који је друговао с Ибзеном, Езром Паундом, Елиотом живео је у сталној беспарици, извињавајући се и себи и својој породици због сиромаштва на које су били осуђени.

О животу Џејмса Џојса мање би се знало да није било његове преписке с Нором, од које је често био одвојен због посла или породичних обавеза. Из тих писама откривамо да, иако је био геније, Џојс није престајао да

буде обично људско биће, жељно топлоте домаћег огњишта. Тако у писму из 1909. године он, полазећи у Трст,

пише: „Норо, припреми се. Стави неки браон линолеум у кухињу, а ноћу на прозоре окачи пар обичних црвених завеса. Набави некакву обичну, јефтину, удобну фотељу за твога лењог драгог, пошто нећу излазити из кухиње читаву недељу дана по повратку, излежаваћу се, пушићу, п о с м а т р а ћ у како припремаш оброке и причаћу, причаћу, причаћу, причаћу с тобом. О, како ћу блажен бити! Господе на небесима, бићу срећан! Деца, огњиште, добар обед, црна кафа, бразилске цигаре, тршћанске новине... и Нора, моја Норина, Норета, Норица... Нађи неко место за остале у кући. Нас двоје морамо имати удобан кревет за ноћне послове. О, гладан сам! Кад стигнем, спреми пудинг са преливом од ваниле, без вина. Желео бих говеђе печење, супу од пиринча,

кисео купус, пире кромпир... не, не, желео бих печење с макаронама, мешану салату, компот од шљива, чај и колач, или не, желео бих чорбу од јегуље и качамак... Извини душо, стварно сам гладан данас! Мирамаре на видику.

Једва чекам да угледам светиљке дуж риве, како трепере. „La nostra bella Trieste!”

Остала писма Нори су другачија, са жестоким еротским набојем, до нивоа халуцинације, са бестидношћу без срама и речима чији је звук непристојан попут самог чина. Јер за Џојса, „седиште љубави” налази се у телу, знатно ниже од срца. Ипак, било је места и за кућу у срцу овог великог уметника.

Aрх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs