Између трпезе и софре

Тежак задатак био је пред Бранком Иванић, Наташом Церовић и Иваном Лемкул, ауторкама изложбе „Између трпезе и софре. Металне посуде од 13. до 19. века у збиркама Народног музеја Србије”. Требало је изаћи пред публику после царског порцелана епохе Романових. И изашле су с царским посуђем од племенитих метала у српским земљама средњег века.

У обраћању званицама и посетиоцима директорка музеја Бојана Борић Брешковић подсетила је да су током средњег века, а и касније у доба Османског царства, металне посуде сматране луксузним предметима и биле фаворизоване. Према њеним речима, неке од њих имају немерљив историјски значај, попут чаше цара Душана и тањира патријарха Арсенија Четвртог, и пружају слику српског друштва кроз векове. Тако да посуде прикупљане током 150 година представљају „важан и драгоцен траг”.

Академик и рецензент изложбеног каталога Миодраг Марковић подсетио је да посуђе на трпезама владара блиста још од времена раних цивилизација.

– У једној од најпознатијих гозби античког света, оној коју је у своме дому приредио млади песник Агатон, а описао Платон, после вечере, њени учесници –све добро познате историјске личности – у веселом теревенчењу реше да сваки од њих изговори похвалу богу Еросу. Нажалост, Платон у уводу свог чувеног дела даје само кратак опис саме гозбе, помињући да су гости спремајући се да једу лежали за столом и да је домаћин Агатон заповедио својим слугама да донесу на софру шта им је воља, као да су лично они приредили гозбу. Уз помен софре, од речи које обележавају изложбу у Великој галерији Народног музеја, помињу се још само пехари за воду и вино, али не треба сумњати да је употребљено посуђе блистало у богатству и раскоши, како је то био обичај за трпезама владара и државних великодостојника још од времена раних цивилизација, а нарочито у доба Римског царства, одакле је касније обичај пренет у Византију, на чију традицију смо се и ми Срби ослањали у средњем веку – речи су академика уз напомену, истине ради, да је много драгоцених предмета опљачкано из наших дворских и црквених ризница током векова проведених под турском окупацијом.

Сребрни и позлаћени експонати

– Предмети попут такозване Душанове чаше, нађене у Дренову код Полошког манастира, која на дну има натпис „у Христа Бога благоверни цар Степан” урезан око представе двоглавог орла и која је највероватније настала око 1350. за цара Стефана Душана, имају изванредан значај. Поменута чаша, иако једини сачуван пример стоног посуђа од племенитих метала у поседу српских владара, показује да је таквих предмета морало бити много више, како уосталом најпре сведоче описи двора краља Стефана Првовенчаног (1196–1227), које помињу ауторке изложбе.

Да је раскошно посуђе од сребра и злата које је украшавало трпезе византијских владара и аристократије, као и оних у западној Европи, било део и српских средњовековних дворова сведоче и други писани извори. Мисли се на изворе који садрже описе званичних посета српском владарском двору у периодима успона моћи средњовековне Србије, на ликовне изворе, као и на листе с инвентарима драгоцености које су у годинама криза стављане у покладе изван српских граница.

– Нажалост, само мали део тих скупоцених предмета сачувао се до данашњих дана и због тога 81 изложена посуда од метала из збирки Одељења за средњи век Народног музеја има изванредан историјски, уметнички и шири друштвени значај. Као предмети намењени превасходно за личну употребу, али који су такође служили да истакну богатство и статус својих власника, они су у нарочитој мери изражавали укус наручилаца и преовлађујућа стремљења у уметничкој обради племенитих метала. Готово половину поменутих експоната чине сребрне, понекад позлаћене посуде, док је остатак израђен од неплеменитих метала и легура, попут бакра и олова или месинга и бронзе – каже академик Марковић додајући да се захваљујући карактеристикама обраде изложених предмета  примећују на старијим предметима утицаји из Византије, посебно у праћењу једноставних и сведених форми блиских њиховим античким претходницима, док се на чашама из 14. и 15. века уочавају западни упливи у виду орнаментике на којој се појављују мотиви винове лозе, храста, као и животињских фигура какви се сусрећу на примерима златарства готике.

Посуда за руке

– Сви ови стилски варијетети на српским средњовековним чашама специфичан су показатељ појачаних привредних, трговинских, дипломатских активности и веза које су омогућиле упознавање наше средине с радовима мајстора из различитих европских центара производње. И под турском влашћу рад мајстора не јењава, већ добија нови подстрек упливом нових облика и типова посуђа, као и новог репертоара орнамената који се могу видети како у посуђу рађеном за домове за становање, тако и у оним рађеним за манастирске потребе. Наравно, у то доба, поручиоци су најчешће потицали из редова клира који је после пада државе углавном чинио друштвену елиту. О наведеном најбоље говоре експонати попут сребрне чаше „смерног Сергија” из 17. века, некада у ризници манастира Дечана, чаша из 16. века, која је у два столећа касније била својина Серафима Марковића, јеромонаха Враћевшнице, те тањир са именом српског патријарха Арсенија Јовановића.

Захваљујући преданом раду кустоса и конзерватора, посуде представљене на изложби од великог су значаја јер пружају обиље информација о обичајима, приликама и стилским токовима који су били заступљени како на традиционално српским територијама, тако и на ширем простору Балкана и Подунавља. Посетиоцима се пружа прилика да прошире знања о уметничком и занатском обликовању предмета практичне употребе у српским земљама средњег века.

– Стоним посуђем сматран је и прибор за прање руку, па је на малом броју сачуваних предмета коришћених у ту сврху видљива пажња посвећена њиховом украшавању. Ту су и посуде за купање које се по специфичном облику препознају и на ликовним представама из различитих периода и култура – објаснила нам је виша кустоскиња Наташа Церовић, показујући нам сцену жене која се купа поливајући се водом из посуде за купање на слици османских сликарских минијатура из 17. века.

Ауторке су на светлећим стубовима  представиле и „изворе” на основу којих се сазнаје изглед средњевековног посуђа за хигијену, као што су поједине сцене на фрескама. Једна таква композиција је и „прање руку” у Цркви Светог Николе у Прилепу, с краја 13. века.

Нашу пажњу привукла је сцена обедовања на антички начин – у лежећем положају који заузима Свети Петар на композицији фреске „Тајна вечера” из Старог Нагоричана, задужбини краља Милутина из 1313.  године. У образложењу се каже да се све до 12. века, можда и касније, само при посебним царским гозбама обедовало лежећи.

Изложба је отворена до 7. фебруара наредне године.