Između trpeze i sofre

Težak zadatak bio je pred Brankom Ivanić, Natašom Cerović i Ivanom Lemkul, autorkama izložbe „Između trpeze i sofre. Metalne posude od 13. do 19. veka u zbirkama Narodnog muzeja Srbije”. Trebalo je izaći pred publiku posle carskog porcelana epohe Romanovih. I izašle su s carskim posuđem od plemenitih metala u srpskim zemljama srednjeg veka.

U obraćanju zvanicama i posetiocima direktorka muzeja Bojana Borić Brešković podsetila je da su tokom srednjeg veka, a i kasnije u doba Osmanskog carstva, metalne posude smatrane luksuznim predmetima i bile favorizovane. Prema njenim rečima, neke od njih imaju nemerljiv istorijski značaj, poput čaše cara Dušana i tanjira patrijarha Arsenija Četvrtog, i pružaju sliku srpskog društva kroz vekove. Tako da posude prikupljane tokom 150 godina predstavljaju „važan i dragocen trag”.

Akademik i recenzent izložbenog kataloga Miodrag Marković podsetio je da posuđe na trpezama vladara blista još od vremena ranih civilizacija.

– U jednoj od najpoznatijih gozbi antičkog sveta, onoj koju je u svome domu priredio mladi pesnik Agaton, a opisao Platon, posle večere, njeni učesnici –sve dobro poznate istorijske ličnosti – u veselom terevenčenju reše da svaki od njih izgovori pohvalu bogu Erosu. Nažalost, Platon u uvodu svog čuvenog dela daje samo kratak opis same gozbe, pominjući da su gosti spremajući se da jedu ležali za stolom i da je domaćin Agaton zapovedio svojim slugama da donesu na sofru šta im je volja, kao da su lično oni priredili gozbu. Uz pomen sofre, od reči koje obeležavaju izložbu u Velikoj galeriji Narodnog muzeja, pominju se još samo pehari za vodu i vino, ali ne treba sumnjati da je upotrebljeno posuđe blistalo u bogatstvu i raskoši, kako je to bio običaj za trpezama vladara i državnih velikodostojnika još od vremena ranih civilizacija, a naročito u doba Rimskog carstva, odakle je kasnije običaj prenet u Vizantiju, na čiju tradiciju smo se i mi Srbi oslanjali u srednjem veku – reči su akademika uz napomenu, istine radi, da je mnogo dragocenih predmeta opljačkano iz naših dvorskih i crkvenih riznica tokom vekova provedenih pod turskom okupacijom.

Srebrni i pozlaćeni eksponati

– Predmeti poput takozvane Dušanove čaše, nađene u Drenovu kod Pološkog manastira, koja na dnu ima natpis „u Hrista Boga blagoverni car Stepan” urezan oko predstave dvoglavog orla i koja je najverovatnije nastala oko 1350. za cara Stefana Dušana, imaju izvanredan značaj. Pomenuta čaša, iako jedini sačuvan primer stonog posuđa od plemenitih metala u posedu srpskih vladara, pokazuje da je takvih predmeta moralo biti mnogo više, kako uostalom najpre svedoče opisi dvora kralja Stefana Prvovenčanog (1196–1227), koje pominju autorke izložbe.

Da je raskošno posuđe od srebra i zlata koje je ukrašavalo trpeze vizantijskih vladara i aristokratije, kao i onih u zapadnoj Evropi, bilo deo i srpskih srednjovekovnih dvorova svedoče i drugi pisani izvori. Misli se na izvore koji sadrže opise zvaničnih poseta srpskom vladarskom dvoru u periodima uspona moći srednjovekovne Srbije, na likovne izvore, kao i na liste s inventarima dragocenosti koje su u godinama kriza stavljane u poklade izvan srpskih granica.

– Nažalost, samo mali deo tih skupocenih predmeta sačuvao se do današnjih dana i zbog toga 81 izložena posuda od metala iz zbirki Odeljenja za srednji vek Narodnog muzeja ima izvanredan istorijski, umetnički i širi društveni značaj. Kao predmeti namenjeni prevashodno za ličnu upotrebu, ali koji su takođe služili da istaknu bogatstvo i status svojih vlasnika, oni su u naročitoj meri izražavali ukus naručilaca i preovlađujuća stremljenja u umetničkoj obradi plemenitih metala. Gotovo polovinu pomenutih eksponata čine srebrne, ponekad pozlaćene posude, dok je ostatak izrađen od neplemenitih metala i legura, poput bakra i olova ili mesinga i bronze – kaže akademik Marković dodajući da se zahvaljujući karakteristikama obrade izloženih predmeta  primećuju na starijim predmetima uticaji iz Vizantije, posebno u praćenju jednostavnih i svedenih formi bliskih njihovim antičkim prethodnicima, dok se na čašama iz 14. i 15. veka uočavaju zapadni uplivi u vidu ornamentike na kojoj se pojavljuju motivi vinove loze, hrasta, kao i životinjskih figura kakvi se susreću na primerima zlatarstva gotike.

Posuda za ruke

– Svi ovi stilski varijeteti na srpskim srednjovekovnim čašama specifičan su pokazatelj pojačanih privrednih, trgovinskih, diplomatskih aktivnosti i veza koje su omogućile upoznavanje naše sredine s radovima majstora iz različitih evropskih centara proizvodnje. I pod turskom vlašću rad majstora ne jenjava, već dobija novi podstrek uplivom novih oblika i tipova posuđa, kao i novog repertoara ornamenata koji se mogu videti kako u posuđu rađenom za domove za stanovanje, tako i u onim rađenim za manastirske potrebe. Naravno, u to doba, poručioci su najčešće poticali iz redova klira koji je posle pada države uglavnom činio društvenu elitu. O navedenom najbolje govore eksponati poput srebrne čaše „smernog Sergija” iz 17. veka, nekada u riznici manastira Dečana, čaša iz 16. veka, koja je u dva stoleća kasnije bila svojina Serafima Markovića, jeromonaha Vraćevšnice, te tanjir sa imenom srpskog patrijarha Arsenija Jovanovića.

Zahvaljujući predanom radu kustosa i konzervatora, posude predstavljene na izložbi od velikog su značaja jer pružaju obilje informacija o običajima, prilikama i stilskim tokovima koji su bili zastupljeni kako na tradicionalno srpskim teritorijama, tako i na širem prostoru Balkana i Podunavlja. Posetiocima se pruža prilika da prošire znanja o umetničkom i zanatskom oblikovanju predmeta praktične upotrebe u srpskim zemljama srednjeg veka.

– Stonim posuđem smatran je i pribor za pranje ruku, pa je na malom broju sačuvanih predmeta korišćenih u tu svrhu vidljiva pažnja posvećena njihovom ukrašavanju. Tu su i posude za kupanje koje se po specifičnom obliku prepoznaju i na likovnim predstavama iz različitih perioda i kultura – objasnila nam je viša kustoskinja Nataša Cerović, pokazujući nam scenu žene koja se kupa polivajući se vodom iz posude za kupanje na slici osmanskih slikarskih minijatura iz 17. veka.

Autorke su na svetlećim stubovima  predstavile i „izvore” na osnovu kojih se saznaje izgled srednjevekovnog posuđa za higijenu, kao što su pojedine scene na freskama. Jedna takva kompozicija je i „pranje ruku” u Crkvi Svetog Nikole u Prilepu, s kraja 13. veka.

Našu pažnju privukla je scena obedovanja na antički način – u ležećem položaju koji zauzima Sveti Petar na kompoziciji freske „Tajna večera” iz Starog Nagoričana, zadužbini kralja Milutina iz 1313.  godine. U obrazloženju se kaže da se sve do 12. veka, možda i kasnije, samo pri posebnim carskim gozbama obedovalo ležeći.

Izložba je otvorena do 7. februara naredne godine.