Крај Југославије – поглед из Словеније

Прошло је толико година од распада последње Југославије а утисци се још нису слегли. Колико народа и народности, толико и углова виђења тог догађаја. Једно је сигурно, том темом ћемо се бавити и у будућности. Текст који следи илуструје један од начина размишљања на споменути догађај.

Распад Југославије је веома компликовано питање, које је везано за дух времена. Значи, прво се морамо запитати зашто је уопште дошло до уједињења југословенских народа и шта су узроци њиховог незадовољства који су довели до крвавог распада Југославије 1991. године.

1. Краљевина СХС је земља која одражава тежњу Срба, Хрвата и Словенаца, који су живели у аустријском царству и тражили своју аутономију и самосталност, почевши са илирском покретом у 19. веку. Наставили су са југословенском идејом удруживања јужних Словена унутар Аустро-угарског царства и удруживањем са Краљевином Србијом. У предвечерје Првог светског рата велики део словенског становништва био је јако склон идеји отцепљења од Хабзбуршке монархије и удруживања са Србијом, поготово већи део хрватског и српског становништва. У новембру и децембру 1918. године можемо да видимо масовне манифестације становништва у Љубљани, Загребу и Далмацији, који је са одушевљењем поздрављао удруживање са југословенском „матицом Србијом“.

2. Где је настао проблем? Као код свих идеологија и код југословенске долази до идеализовања неких ставова, а када дође до тога, логични след јесте и разочарање. Хабзбуршко царство, односно на крају Аустро-угарска, била је држава у којој је доминирало у управи несловенско становништво иако је словенско  чинило већи део. Међутим, кроз реформе за време власти Фрање Јосипа I много тога се променило, а дошло је и до језичке и бирократске реформе. На прелому 19. века видимо, на пример, како на територији Словеније долази до реформе словеначког школства, словеначки језик полако постаје и језик бирократије и чак се користи као неформални командни језик у неким јединицама војске, које своје војнике регрутују на територији данашње Словеније. У то време бирократија у царству постиже неки сасвим ефикасни ниво и људи су њоме задовољни, било да је у питању судство, школство, администрација... У време распада Аустро-угарске, Србија је била млада земља која је тражила своје место под сунцем. Тешко погођена Првим светским ратом, на неки начин тражила је освету за своју велику жртву. У договору са савезницима, добила је први пут у историји српског народа могућност обједињавања свих Срба у истој земљи. Хрвати су били у 19. веку толико одушевљени идејом југословенства да су чак свој књижевни језик стандардизовали према херцеговачком дијалекту, који је био најсличнији српском језику. Међутим Словенци нису хтели да промене свој језик, па су га само међурегијски стандардизовали. Но, не смемо заборавити чињеницу да су Хрвати у то време унутар угарског дела имали велику аутономију, свој сабор у Загребу и свој службени језик у домобранском делу војске.

Дошли смо тако до 1. децембра 1918 године. Србија победом у рату добија скоро све што је желела постићи, првенствено обједињавање свих Срба. Међутим, уговором у Рапалу 1922. Словенци и Хрвати су изгубили велики део територије и свога становништва за рачун Италије, која поред далматинске обале, Истре и словеначког приморја, узима и стратешки битну луку Ријека. Уз то, Словенија путем плебисцита губи већи део Корушке, коју је уз помоћ српске војске успела са добровољцима генерала Мајстеа да одбрани и заузме од немачких националиста. Једина (дипломатска) победа која је стечена у то доба у корист Словенаца и Хрвата јесте припајање Прекомурја и Међумурја. 

3. Пошто је дошло до институционалног уједињења аустријског и српског бирократског апарата, што у бити значи да је сав бивши бирократски апарат Аустрије укинут и замењен српским, укинуте су и институције Народног вијећа у Загребу и Народне владе у Љубљани. Да би се решила османског система млада држава Србија у 19. веку тражила је узоре у Русији и Француској, али због сталних побуна, ратова и превирања у њој или у непосредој близини, те реформе се јако споро реализују. Читав бирократски систем у Србији тако постаје мешавина османског и западног система, који делимично не функционише, јако је коруптиван и доводи до јаког незадовољства у становништву, које је било навикнуто на аустријски систем.

4. Краљевина Југославија била је јако централизована и подељена на бановине, које осим Дравске, нису имале везе са националним границама. То ствара, поготово код Хрвата, јако незадовољство, које је договором Цветковић - Мачек привремено делимично угашено. Сви народи у тој земљи траже признање, поготово они, који нису њен „конститутивни“ део – Македонци формирају покрет ВМРО, а и муслимани почињу да се политички ангажују. Незадовољни су и Црногорци јер су уједињењем са Србијом изгубили своју краљевину. У предвече Другог светског рата можемо да видимо дисфункционалну државу, пуно националних мањина које су политички моћне (Немци) и велики део незадовољног становништва, шта може да се примети и током почетка напада на Краљевину Југославију, чија се војска, немотивисана за борбу против непријатеља, за само пар дана распала. Партизански покрет је изашао као победник из рата, у новембру 1945. одржани су избори на којима побеђује Народни фронт. Краљевина је укинута. А кроз постојање друге Југославије било је много реформи које су републикама давале све већу и већу аутономију.

5. Главни разлог за распад те земље потребно је опет тражити у незадовољству њеног становништва. Пред крај Титовог живота већ су угашене неке националистичке тензије по републикама, но оне се полако распламсавају после његове смрти и постижу свој врхунац после распада Савеза комуниста Југославије, са демократским изборима по републикама. Ту је потребно споменути 14. ванредни конгрес СКЈ, који је словеначка делегација напустила јер ниједан од њихових предлога није био прихваћен, већ су сви били бојкотовани од стране делегата Србије и Црне Горе. Тако је забијен последњи ексер у ковчег Југославије, која у том тренутку престаје да функционише. У Словенији и Хрватској 1990. одржани су избори и одлучено је да ће те две земљи изаћи из федерације. Но моја теорија је, према доступним подацима, да већина становништва тих република није била за потпуну самосталност, већ реформу Југославије у правцу конфедерације. Формални ставови Европе и САД (иако су њихове безбедносне структуре радиле у супротном правцу) био је да се не дозволи распад Југославије.

Да би постигли самосталност република потребно је било испровоцирати оружани сукоб између федералних и републичких органа. Почевши са локалним побунама сукоб ескалира са интервенцијом ЈНА на дан проглашења самосталности у Словенији и наставивши са учешћем у рату који је октобра месеца букнуо у Хрватској. Тиме што је ЈНА интервенисала против властитог становништва, ископана је рака за посмртни ковчег Југославије. На међународној сцени деловала је као афричка земља где се ствари решавају војним пучем. Међународна јавност постаје све више склона признању република које су нападнуте од стране федералне војске. Да је ЈНА игнорисала проглашења самосталности и одлучила да не интервенише, мислим да не би било услова за њихово међународно признање. Читуљу за СФРЈ могли смо прочитати у мају месецу 1992, проглашењем Савезне Републике Југославије и ескалацијом ратних сукоба у БиХ. Тамо се још у том тренутку налази ЈНА, војска без своје земље и команде, изгубљена у простору и времену.

Гашпер Шеница Павлетич

Историчар, професор из Љубљане