Важно је да се осећа свечарски дух

Крсну славу, једну од одлика српског православља, са савршеним ритуалом и својственим јеловником, за коју остали хришћански свет не зна, краси гостољубље.

За један од најважнијих догађаја у току године домаћини не жале време, труд и новац који ће потрошити пре свега за свечану трпезу. То подразумева славски колач, жито и вино,  па по реду, домаћа супа, сарма посна или мрсна, печење или риба, колачи...

– Док се осећа свечарски дух, све има смисла, па иако се не ради како треба – сматра др Весна М. Николић, ауторка више књига на тему православља, с бројним активностима при цркви, од члана Комисије за просвету Светог архијерејског синода СПЦ до консултанта за израду уџбеника за веронауку. Њен магистарски рад био је везан за српску традицију, а докторски за нашу веру.

Припреме за прослављање

Пре него што смо саслушали поуке наше саговорнице, распитали смо се код свечара како се припремају за крсну славу, породичну свечаност која има саборни карактер.

– Припреме почињу такорећи одмах сутрадан, по слави, чим последњи гост оде. Воштану свећу узмем приликом посете неком од манастира – каже Радмила К. из Гроцке, која с пуно пажње бира шта ће ставити на славску трпезу. Тако је Радмила у Пироту узела пеглане кобасице, са Златара је стигао кајмак, из Доњe Локошницe код Лесковца поручила је суве паприке...

Своје искуство за припрему славе Ђурђиц наводи и Београђанка Јулијана С.:

– Не може се слава спремити за два дана. За сарму смо пре месец дана купили купус, по 30 динара, да киселимо, јер килограм киселог је 150 динара. Млевено месо сам исто купила на снижењу: сад је од 1.200 до 1.500 динара. Чоколаде сам узела на акцији у августу, 200 грама 119 динара, кекс такође, био је упола цене. Вино у ринфузу 300 динара литар. Ајвар домаћи. Нисам узимала никакво печење, него сам поховала. Славски колач сам правила, у пекари кошта од 1.500 до 3.000 динара. Али на орасима се није штедело, јер без „кило ораја”, што би говорила моја баба, сремачка снајка, „нећу у кујну ни да ти уђем”. Реално, ако неко купује све одједном и пиће и месо и салвете, без 500 евра не може да прође, јер у просеку дође од 20 до 30 људи.

Славски буџет може да буде и значајно увећан уколико се купују скупље и брендиране намирнице и пиће. Али, кад су Срби жалили паре да се покажу пред кумовима, родбином и пријатељима?

На питање колико коштају славе, Весна М. Николић одговара да, ако се крсно име не слави како треба, онда то много кошта. Уз напомену да се много тога заборавило, подсећа да дан, па и слава, у православљу не почиње у поноћ, него после бденија, вечерње службе у цркви, дакле, после 16 часова претходног дана. То се назива „навечерје славе”. Онај који слави дужан је да буде на бденију, јер му је тад почела слава. Тада може у цркви и да исече колач са свештеником. Обично се тако и ради кад је више слављеника.

Такође, подсећа, за славу треба обавезно да се причестимо, да за породицу и себе узмемо благослов. Само тако је прослава крсног имена, то што се само донесе колач у цркву ништа не значи.

Уз колач, у цркву се носи вино и жито. Жито не треба да се меље, али у њега могу да се ставе зачини. Такво жито се назива кољиво. Свако зрно тог жита је наша молитвена жртва за претке које знамо и не знамо. Жито се прави и за Светог Петра и Павла, Светог Илију и Светог арханђела Михаила. Сви свети су живи, а и жито се не приноси њима, него Богу за покој душа наших предака.

– За славу, сваки члан домаћинства треба да зна тропар свецу кога слави и шта се пева кад се окреће колач. Кад се колач пресече, свештеник пољуби своју страну колача и каже „Христос посреди нас”, а домаћин каже „Јесте и биће”. Срби који живе у селима, посебно Срби Динарци, нису носили колач у цркву. Секли су га у кући с крштеним кумом и првим комшијама. Слава се „дизала” после повратка из цркве. На литургију је ишла цела породица – подсећа наша саговорница.

Она додаје и да се ручак спремао само за укућане и госте који су из далека допутовали на славу. Данас се спремају вечере на које долазе позвани сити рођаци и пријатељи.

Славе се прослављају посно ако падну у среду или петак, што се догађа два пута у седам година. Или искључиво посно, ако падају у време вишедневних постова.

– Оправдање „Тако сам наследио од оца” јако је погрешно, јер ако је отац грешио, не морамо ми – указује Весна М. Николић. Отац не предаје славу сину. Отац слави до краја живота, макар немао ниједног госта. Син слави чим је оформио породицу. Ако има више синова, свако слави у својој кући.

Још нешто важно, музике на православним славама нема. Једини инструмент који је Бог даровао човеку јесте глас. Вишегласно певање у српским кућама је готово заборављено.

– Славе се честитају домаћину тако што се гост послужи само житом, парчетом колача и вином на уласку у дом домаћина. Кад уђе, послужи се сланим и слатким ситним колачима и питама и одлази да другом домаћину честита славу.

На слави се служи само вино или по једна чаша ракије или сока. Значи, не пије се и не пуши. Слава се честита после ручка, а пре вечере. Како је био обичај прославе градске славе, најбоље се види у ТВ драми „Никољдан 1901”, према приповеци Симе Матавуља.

Лепо и корисно

Срби, као и Руси, никад не улазе у нечију кућу без поклона. Поклон треба да буде од духовне користи за домаћина и његов дом: књига поука неког светитеља, леп тамњан, свето уље, миро, лепо стоно кандило. Највећи поклон је давање имена да се у неком манастиру за домаћина моле 40 литургија на проскомидији. Кафа, пиће, резано цвеће је мода, али то нема користи за свечара и његову породицу.

– И на крају, сваког дана се разговара са светитељом кога славимо као крсно име. „Имам тај и тај проблем, помози”. Или „Хвала ти за то и то”. То је заједничарење са светима.

Е, сад колико кошта ако се овако не ради? Па, кошта идентитета – напомиње др Весна М. Николић, чије кратке православне поуке „Лепо и корисно” могу да се прате на „Јутјубу”.

 Свећа од воска

– Кандило се пали уочи сваке славе, а не само на дан славе. А иначе треба да гори сваког дана или бар уочи сваког црвеног слова. Свећа треба да буде од воска, православни не користе парафинске свеће – подсећа наша саговорница.

Они светитељи, који се више пута годишње спомињу у календару, толико се пута и славе у кући. Значи, Свети Никола се слави два пута годишње, Свети Георгије исто, а Свети Јован чак шест пута у години.

Сетите се добротвора и сиромашних

За славу се обавезно дели милостиња потребитима и то за покој душе преминулих чланова породице. То могу бити социјалне установе или појединци из комшилука. У сваком храму постоји касица за сакупљање прилога и ту се обавезно оставља новац, било да је за богословије, било да је за прогнане, за болесне или за обнову светиње. То не само да је део славе, него је основа хришћанског живота.

У Србији од памтивека постоји обичај да се слави слава оног добротвора који је своју имовину оставио некоме. Тај коме је остављено наставља да слави славу дародавца.

Како до богате посне трпезе

Многи ће вам рећи да је за посну славу потребно издвојити више новца него за мрсну. Тони Радић, кулинарски креатор, сматра да је једино скупо незнање. Он је својевремено, за читаоце „Магазина”, показао како у домаћинству може да се смањи потрошња од 40 до 45 одсто коришћењем сезонског воћа, поврћа и житарица, а да се притом и здравије хранимо.

– Мало се зна о припремању посних, вегетаријанских, јела, о комбиновању житарица и махунарки у једном оброку што је по свом саставу одговарајућа замена за месо. На пример, да би се добио укус меса, у јело се додају црни лук, млевени ким и маринада од изгњеченог белог лука, исецканог листа першуна и мешавине 40 одсто сунцокретовог и 60 одсто маслиновог уља. Један килограм комадића соје, око 500–600 динара, мења три и по килограма меса, а за четворочлану породицу је довољно 100 грама.