Važno je da se oseća svečarski duh

Krsnu slavu, jednu od odlika srpskog pravoslavlja, sa savršenim ritualom i svojstvenim jelovnikom, za koju ostali hrišćanski svet ne zna, krasi gostoljublje.

Za jedan od najvažnijih događaja u toku godine domaćini ne žale vreme, trud i novac koji će potrošiti pre svega za svečanu trpezu. To podrazumeva slavski kolač, žito i vino,  pa po redu, domaća supa, sarma posna ili mrsna, pečenje ili riba, kolači...

– Dok se oseća svečarski duh, sve ima smisla, pa iako se ne radi kako treba – smatra dr Vesna M. Nikolić, autorka više knjiga na temu pravoslavlja, s brojnim aktivnostima pri crkvi, od člana Komisije za prosvetu Svetog arhijerejskog sinoda SPC do konsultanta za izradu udžbenika za veronauku. Njen magistarski rad bio je vezan za srpsku tradiciju, a doktorski za našu veru.

Pripreme za proslavljanje

Pre nego što smo saslušali pouke naše sagovornice, raspitali smo se kod svečara kako se pripremaju za krsnu slavu, porodičnu svečanost koja ima saborni karakter.

– Pripreme počinju takoreći odmah sutradan, po slavi, čim poslednji gost ode. Voštanu sveću uzmem prilikom posete nekom od manastira – kaže Radmila K. iz Grocke, koja s puno pažnje bira šta će staviti na slavsku trpezu. Tako je Radmila u Pirotu uzela peglane kobasice, sa Zlatara je stigao kajmak, iz Donje Lokošnice kod Leskovca poručila je suve paprike...

Svoje iskustvo za pripremu slave Đurđic navodi i Beograđanka Julijana S.:

– Ne može se slava spremiti za dva dana. Za sarmu smo pre mesec dana kupili kupus, po 30 dinara, da kiselimo, jer kilogram kiselog je 150 dinara. Mleveno meso sam isto kupila na sniženju: sad je od 1.200 do 1.500 dinara. Čokolade sam uzela na akciji u avgustu, 200 grama 119 dinara, keks takođe, bio je upola cene. Vino u rinfuzu 300 dinara litar. Ajvar domaći. Nisam uzimala nikakvo pečenje, nego sam pohovala. Slavski kolač sam pravila, u pekari košta od 1.500 do 3.000 dinara. Ali na orasima se nije štedelo, jer bez „kilo oraja”, što bi govorila moja baba, sremačka snajka, „neću u kujnu ni da ti uđem”. Realno, ako neko kupuje sve odjednom i piće i meso i salvete, bez 500 evra ne može da prođe, jer u proseku dođe od 20 do 30 ljudi.

Slavski budžet može da bude i značajno uvećan ukoliko se kupuju skuplje i brendirane namirnice i piće. Ali, kad su Srbi žalili pare da se pokažu pred kumovima, rodbinom i prijateljima?

Na pitanje koliko koštaju slave, Vesna M. Nikolić odgovara da, ako se krsno ime ne slavi kako treba, onda to mnogo košta. Uz napomenu da se mnogo toga zaboravilo, podseća da dan, pa i slava, u pravoslavlju ne počinje u ponoć, nego posle bdenija, večernje službe u crkvi, dakle, posle 16 časova prethodnog dana. To se naziva „navečerje slave”. Onaj koji slavi dužan je da bude na bdeniju, jer mu je tad počela slava. Tada može u crkvi i da iseče kolač sa sveštenikom. Obično se tako i radi kad je više slavljenika.

Takođe, podseća, za slavu treba obavezno da se pričestimo, da za porodicu i sebe uzmemo blagoslov. Samo tako je proslava krsnog imena, to što se samo donese kolač u crkvu ništa ne znači.

Uz kolač, u crkvu se nosi vino i žito. Žito ne treba da se melje, ali u njega mogu da se stave začini. Takvo žito se naziva koljivo. Svako zrno tog žita je naša molitvena žrtva za pretke koje znamo i ne znamo. Žito se pravi i za Svetog Petra i Pavla, Svetog Iliju i Svetog arhanđela Mihaila. Svi sveti su živi, a i žito se ne prinosi njima, nego Bogu za pokoj duša naših predaka.

– Za slavu, svaki član domaćinstva treba da zna tropar svecu koga slavi i šta se peva kad se okreće kolač. Kad se kolač preseče, sveštenik poljubi svoju stranu kolača i kaže „Hristos posredi nas”, a domaćin kaže „Jeste i biće”. Srbi koji žive u selima, posebno Srbi Dinarci, nisu nosili kolač u crkvu. Sekli su ga u kući s krštenim kumom i prvim komšijama. Slava se „dizala” posle povratka iz crkve. Na liturgiju je išla cela porodica – podseća naša sagovornica.

Ona dodaje i da se ručak spremao samo za ukućane i goste koji su iz daleka doputovali na slavu. Danas se spremaju večere na koje dolaze pozvani siti rođaci i prijatelji.

Slave se proslavljaju posno ako padnu u sredu ili petak, što se događa dva puta u sedam godina. Ili isključivo posno, ako padaju u vreme višednevnih postova.

– Opravdanje „Tako sam nasledio od oca” jako je pogrešno, jer ako je otac grešio, ne moramo mi – ukazuje Vesna M. Nikolić. Otac ne predaje slavu sinu. Otac slavi do kraja života, makar nemao nijednog gosta. Sin slavi čim je oformio porodicu. Ako ima više sinova, svako slavi u svojoj kući.

Još nešto važno, muzike na pravoslavnim slavama nema. Jedini instrument koji je Bog darovao čoveku jeste glas. Višeglasno pevanje u srpskim kućama je gotovo zaboravljeno.

– Slave se čestitaju domaćinu tako što se gost posluži samo žitom, parčetom kolača i vinom na ulasku u dom domaćina. Kad uđe, posluži se slanim i slatkim sitnim kolačima i pitama i odlazi da drugom domaćinu čestita slavu.

Na slavi se služi samo vino ili po jedna čaša rakije ili soka. Znači, ne pije se i ne puši. Slava se čestita posle ručka, a pre večere. Kako je bio običaj proslave gradske slave, najbolje se vidi u TV drami „Nikoljdan 1901”, prema pripoveci Sime Matavulja.

Lepo i korisno

Srbi, kao i Rusi, nikad ne ulaze u nečiju kuću bez poklona. Poklon treba da bude od duhovne koristi za domaćina i njegov dom: knjiga pouka nekog svetitelja, lep tamnjan, sveto ulje, miro, lepo stono kandilo. Najveći poklon je davanje imena da se u nekom manastiru za domaćina mole 40 liturgija na proskomidiji. Kafa, piće, rezano cveće je moda, ali to nema koristi za svečara i njegovu porodicu.

– I na kraju, svakog dana se razgovara sa svetiteljom koga slavimo kao krsno ime. „Imam taj i taj problem, pomozi”. Ili „Hvala ti za to i to”. To je zajedničarenje sa svetima.

E, sad koliko košta ako se ovako ne radi? Pa, košta identiteta – napominje dr Vesna M. Nikolić, čije kratke pravoslavne pouke „Lepo i korisno” mogu da se prate na „Jutjubu”.

 Sveća od voska

– Kandilo se pali uoči svake slave, a ne samo na dan slave. A inače treba da gori svakog dana ili bar uoči svakog crvenog slova. Sveća treba da bude od voska, pravoslavni ne koriste parafinske sveće – podseća naša sagovornica.

Oni svetitelji, koji se više puta godišnje spominju u kalendaru, toliko se puta i slave u kući. Znači, Sveti Nikola se slavi dva puta godišnje, Sveti Georgije isto, a Sveti Jovan čak šest puta u godini.

Setite se dobrotvora i siromašnih

Za slavu se obavezno deli milostinja potrebitima i to za pokoj duše preminulih članova porodice. To mogu biti socijalne ustanove ili pojedinci iz komšiluka. U svakom hramu postoji kasica za sakupljanje priloga i tu se obavezno ostavlja novac, bilo da je za bogoslovije, bilo da je za prognane, za bolesne ili za obnovu svetinje. To ne samo da je deo slave, nego je osnova hrišćanskog života.

U Srbiji od pamtiveka postoji običaj da se slavi slava onog dobrotvora koji je svoju imovinu ostavio nekome. Taj kome je ostavljeno nastavlja da slavi slavu darodavca.

Kako do bogate posne trpeze

Mnogi će vam reći da je za posnu slavu potrebno izdvojiti više novca nego za mrsnu. Toni Radić, kulinarski kreator, smatra da je jedino skupo neznanje. On je svojevremeno, za čitaoce „Magazina”, pokazao kako u domaćinstvu može da se smanji potrošnja od 40 do 45 odsto korišćenjem sezonskog voća, povrća i žitarica, a da se pritom i zdravije hranimo.

– Malo se zna o pripremanju posnih, vegetarijanskih, jela, o kombinovanju žitarica i mahunarki u jednom obroku što je po svom sastavu odgovarajuća zamena za meso. Na primer, da bi se dobio ukus mesa, u jelo se dodaju crni luk, mleveni kim i marinada od izgnječenog belog luka, iseckanog lista peršuna i mešavine 40 odsto suncokretovog i 60 odsto maslinovog ulja. Jedan kilogram komadića soje, oko 500–600 dinara, menja tri i po kilograma mesa, a za četvoročlanu porodicu je dovoljno 100 grama.