Стилска доследност Тамаре де Лемпицке
Два су стана остала у сећањима и забележена у књигама о сликарки Тамари де Лемпицкој. Један је у Паризу, други у Њујорку
Када је 1925. године насликала једну од својих најпознатијих слика – аутопортрет „Тамара у зеленом бугатију” – била је жива слика стила свога времена, по одећи коју је носила, аутомобилу који је возила, ентеријерима у којима је становала, по као крв црвеним уснама и ноктима, као челик хладном погледу... „Богиња аутомобилске ере”, ова лепа Пољакиња, оличење женског помодарства двадесетих и тридесетих година 20. века, од Бога је даривана разним талентима. Пре свих сликарским, затим мудрошћу,
истрајношћу, сналажљивошћу. Миљеница уметничких сликарских салона исто колико и престижних модних журнала, интригирала је јавност колико и Велики Гетсби, Грета Гарбо, Коко Шанел, који су јој били савременици. Сликала је европске аристократе, маркизе, принчеве, војводе и војвоткиње, групе младих нагих жена у сензуалним позама, Сент Мориц, Монте Карло, Париз, Њујорк... Била је опчињена луксузом, али то је била обострана привлачност јер луксуз као да се лепио за њу. Тамара је рођена 1898.
године у Варшави, у богатој породици у којој су луксуз и уметност били свакодневна појава. Сликарски таленат јој је омогућио да у овим благодатима ужива читавог живота. Са 18 година удаје се за Тадеуша де Лемпицког, високог, тамнокосог, лепог и угледног адвоката из Петрограда, из којег заједно беже у Париз од недаћа револуције. После извесног времена и рођења кћерке Кизете пар се разводи, а Тамара креће пут славе, гламура, авантура, боемије, помодарства. Атрактивна, лепа, тешко освојива, готово фатална. Њој не одолева прво славни европски романописац, драмски писац и познати љубавник Габријел Д’Анунцио, бројне аристократе и, коначно, барон Раул Куфнер, богати колекционар њених слика, који постаје њен други муж.
Два су стана остала у сећањима и забележена у књигама о сликарки Тамари де Лемпицкој. Један је у Паризу, други у Њујорку.
Париски стан у троспратној градској кући у улици Мешен до најситнијих детаља одражава укус уметнице. У аутентичном модернистичком стилу арт декоа, линије намештаја су равне, строги геометријски облици имају јасну функцију без сувишних
украса, боје су сведене, материјали хладни и скупи. Читава скала сивих тонова, много сјајног хрома, амерички бар око којег се окупљао крем париског друштва на редовним седељкама. Ефектан масивни степенишни крак води на галерију која има хромирану ограду од решеткастих профила, као контратежа ентеријеру. Витки параван, незаобилазан елемент унутрашње декорације тога времена, красио је доњи ниво, на којем су биле рационално распоређене једноставне, удобне полуфотеље.
Подне површине обложене меким теписима пружале су неопходан баланс хладно организованом амбијенту. У свим књигама о животу Тамаре де Лемпицки ова соба се фотографише с великим штафелајем на којем је слика даме која седи обучена у деколтовану белу свилу, огрнута црвеним баршуном обрубљеним раскошним крзном, зализане косе, са драгуљима на ушима, рукама и прстима, док у позадини, у чистом кубистичном маниру, блистају силуете небодера.
Спаваћа соба уметнице купала се у смарагднозеленим тоновима, као пресликаним из морских дубина. Кревет једноставан, као огроман отоман с ваљкастим узглављем. Таласи зеленкастобелих муслинских завеса као слапови се спуштају са таванице до самог пода.
У њујоршком стану, иста стилска доследност. Од свог омиљеног животног арт деко стила Тамара је почела да се опрашта прво, када је, 1960. године почела да слика у маниру апстрактног сликарства, а затим седамдесетих година када је отишла да живи у Мексико и, коначно, 1980. године, када је умрла, са жељом да њен пепео буде расут изнад кратера вулкана Попокатепетл, што је кћерка Кизета у потпуности испоштовала.
Aрх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
