Stilska doslednost Tamare de Lempicke
Dva su stana ostala u sećanjima i zabeležena u knjigama o slikarki Tamari de Lempickoj. Jedan je u Parizu, drugi u Njujorku
Kada je 1925. godine naslikala jednu od svojih najpoznatijih slika – autoportret „Tamara u zelenom bugatiju” – bila je živa slika stila svoga vremena, po odeći koju je nosila, automobilu koji je vozila, enterijerima u kojima je stanovala, po kao krv crvenim usnama i noktima, kao čelik hladnom pogledu... „Boginja automobilske ere”, ova lepa Poljakinja, oličenje ženskog pomodarstva dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, od Boga je darivana raznim talentima. Pre svih slikarskim, zatim mudrošću,
istrajnošću, snalažljivošću. Miljenica umetničkih slikarskih salona isto koliko i prestižnih modnih žurnala, intrigirala je javnost koliko i Veliki Getsbi, Greta Garbo, Koko Šanel, koji su joj bili savremenici. Slikala je evropske aristokrate, markize, prinčeve, vojvode i vojvotkinje, grupe mladih nagih žena u senzualnim pozama, Sent Moric, Monte Karlo, Pariz, Njujork... Bila je opčinjena luksuzom, ali to je bila obostrana privlačnost jer luksuz kao da se lepio za nju. Tamara je rođena 1898.
godine u Varšavi, u bogatoj porodici u kojoj su luksuz i umetnost bili svakodnevna pojava. Slikarski talenat joj je omogućio da u ovim blagodatima uživa čitavog života. Sa 18 godina udaje se za Tadeuša de Lempickog, visokog, tamnokosog, lepog i uglednog advokata iz Petrograda, iz kojeg zajedno beže u Pariz od nedaća revolucije. Posle izvesnog vremena i rođenja kćerke Kizete par se razvodi, a Tamara kreće put slave, glamura, avantura, boemije, pomodarstva. Atraktivna, lepa, teško osvojiva, gotovo fatalna. Njoj ne odoleva prvo slavni evropski romanopisac, dramski pisac i poznati ljubavnik Gabrijel D’Anuncio, brojne aristokrate i, konačno, baron Raul Kufner, bogati kolekcionar njenih slika, koji postaje njen drugi muž.
Dva su stana ostala u sećanjima i zabeležena u knjigama o slikarki Tamari de Lempickoj. Jedan je u Parizu, drugi u Njujorku.
Pariski stan u trospratnoj gradskoj kući u ulici Mešen do najsitnijih detalja odražava ukus umetnice. U autentičnom modernističkom stilu art dekoa, linije nameštaja su ravne, strogi geometrijski oblici imaju jasnu funkciju bez suvišnih
ukrasa, boje su svedene, materijali hladni i skupi. Čitava skala sivih tonova, mnogo sjajnog hroma, američki bar oko kojeg se okupljao krem pariskog društva na redovnim sedeljkama. Efektan masivni stepenišni krak vodi na galeriju koja ima hromiranu ogradu od rešetkastih profila, kao kontrateža enterijeru. Vitki paravan, nezaobilazan element unutrašnje dekoracije toga vremena, krasio je donji nivo, na kojem su bile racionalno raspoređene jednostavne, udobne polufotelje.
Podne površine obložene mekim tepisima pružale su neophodan balans hladno organizovanom ambijentu. U svim knjigama o životu Tamare de Lempicki ova soba se fotografiše s velikim štafelajem na kojem je slika dame koja sedi obučena u dekoltovanu belu svilu, ogrnuta crvenim baršunom obrubljenim raskošnim krznom, zalizane kose, sa draguljima na ušima, rukama i prstima, dok u pozadini, u čistom kubističnom maniru, blistaju siluete nebodera.
Spavaća soba umetnice kupala se u smaragdnozelenim tonovima, kao preslikanim iz morskih dubina. Krevet jednostavan, kao ogroman otoman s valjkastim uzglavljem. Talasi zelenkastobelih muslinskih zavesa kao slapovi se spuštaju sa tavanice do samog poda.
U njujorškom stanu, ista stilska doslednost. Od svog omiljenog životnog art deko stila Tamara je počela da se oprašta prvo, kada je, 1960. godine počela da slika u maniru apstraktnog slikarstva, a zatim sedamdesetih godina kada je otišla da živi u Meksiko i, konačno, 1980. godine, kada je umrla, sa željom da njen pepeo bude rasut iznad kratera vulkana Popokatepetl, što je kćerka Kizeta u potpunosti ispoštovala.
Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs
