Кимоно на српски начин
Када је од Зорана Модлија добила балу афричког памука, Ива није ни слутила да ће јој то помоћи да покрене свој бренд: израду кимона. Осим што је модни дизајнер, она је и драмски писац, џију-џицу борац
Разговор с Ивом Модли је од оних који вас оставе без речи, а треба написати новински текст. Она је драмски писац, џију-џицу борац, модни дизајнер, мада то пориче, јер себе сматра уметницом, а креирање начин да се искаже. Она је од оних што верују, како је говорио Гете кога воли да цитира, да: „Пре него што урадиш нешто, мораш да будеш неко”.
Разбарушене локнасте косе, умотана у капут, пришла је готово нечујно. Да ли се и то учи на тренинзима џију-џице нисмо питали. Срдачна, отворена за разговор, без устезања је попут бисера просула своју животну причу, па шта скупимо. Вуковац у основној школи и гимназији, на факултете се, како каже, уписивала пет пута. Одмах после средње школе примљена је на Биолошки факултет. Није хтела стопама своје маме Дивне Пендић, кардиолога, бирала је свој пут. Због слабог вида на једно око, што би јој отежало рад на микроскопу, морала је да одустане од биологије. Енергична и предузимљива није губила време, удала се. Лепе успомене је вежу за свекра Зорана Модлија, радио-водитеља и пилота.
За почетак кимоно хаљина
– По повратку из Африке донео ми је на поклон четири ролне афричког памука, дивне шарене тканине. Било је то попут провиђења, када сам добила материјал ништа нисам знала о њему. Сашила сам једну кимоно хаљину не слутећи да ћу, 20 година касније, покренути свој бренд с истим тим афричким густо тканим и издржљивим китенге памуком, интензивних боја и с изузетно занимљивим принтом – прича Ива.
После вишегодишњег тражења себе у академском свету, уписала је, на Академији уметности БК, драматургију код професора Синише Ковачевића, била је и његов асистент.
– Предавала сам пет година на факултету. Имали смо одличне студенте, сви су постигли добре успехе, раде као писци, сценаристи, пишу рекламе – каже наша саговорница. Присећа се своје прве велике премијерне представе „Савршени суперхерој” у загребачком позоришту „Керемпух”, признајући да жали за тим периодом. Катедра је угашена, јер је драматургија доносила најмањи приход у односу на режију, глуму...
Тада се упитала како даље. Знала је енглески и шпански, али је желела да прича на свом матерњем језику. С другарицом је сакупљала књиге за затворенике, годину и по дана волонтирала у васпитно-поправном дому „Васа Стајић”, потом отпутовала у Занзибар и опет се срела са чаробно дезенираним афричким памуком.
– Тада сам схватила да имам те материјале код куће и моја прва мисао била је да морам нешто да радим с њима и тако је све почело – каже Ива.
И за неколико дана ће обележити двогодишњицу свог „Алфа ката” (Alpha Catto) бренда.
– Пре би рекла годишњицу визије о издржљивој и сналажљивој мени. Тада смо лансирали прве професионалне моделе бразилских џију-џицу кимона и данас имамо много заинтересованих купаца, истомишљеника, који презиру брзу моду, верују у нулти отпад и одрживост. Оних који дају приоритет квалитету над квантитетом. Боље је имати један добар комад него 20 лоших, али људи све чешће шопинг користе као терапију – примећује Ива.
Кимона се шију у Пакистану и онда разни брендови додају своја обележја.
– Мој ги (кимоно за тренинг) прошао је кроз шестомесечну трансформацију од лаганог летњег модела од тањег кепера до војног рипстоп камуфлажног – објашњава дизајнерка.
Објашњава и како се одлучила за бразилски џију-џицу. Током пандемије почела је да тренира борилачку вештину ММА. Жена с којом је спаринговала ударила ју је и поломила јој ребро. Кад се опоравила, почела је у другом клубу да вежба бразилски џију-џицу где је, како каже, побољшала одбрану, али и добила идеју за израду кимона.
Добар кимоно је истовремено и штит и оружје – треба да буде удобан, издржљив, лаган, али је Ива додала и јединствене детаље.
– Користим ознаке материјала као бордуру, паспул, украс, дуж ивице рукава и на крајевима. На тај начин излазим из етно-фолклор оквира и приближавам га западњачком графичком дизајну. Сваки кимоно је ручно израђен – истиче наша саговорница.
– Желела сам да се види струк, да истакнем рамена, форму, да добро стоји што већем броју људи. Како радиш нешто, тако радиш све, каже велики Гете, а ја то радим једноставно беспрекорно. Постоје тренуци за лажну скромност, али то свакако није овај – додаје кроз осмех.
У почетку, признаје, није све ишло као по лоју: прво је „избацила дуксеве”, па кимоно хаљине. Три године је усавршавала идеју сама, јер није имала од кога да учи. А онда је пустила преко друштвених мрежа прву слику, да види реакцију.
– Тада сам схватила да је то што сам наумила да радим суперидеја. На прошлу годишњицу направила сам кимоно од материјала Зорана Модлија. Волим да обележавам годишњице кимона. Сваки је прича за себе, два иста и да хоћу не могу да сашијем, јер их ради Јасмина Малбаша, на две машине. Прављени су од посебног материјала и конца који за шивење седишта користи и „Ферари”. Први, с којим је званично отпочела да ради прва српска радионица за израду по мери – кимона за бразилску џију-џицу зове се Радован, по мом прадеди солунцу, носиоцу Албанске споменице.
Сећање на деду солунца
О свом прадеди Радовану Вуксановићу сазнала је све од бабе Вере. На Солунском фронту рањен је у ногу, имао је и тифус, два дана је халуцинирао у рову. У последњи час указала му се вила Равијојла и помогла му да скупи снагу и врати се у Србију. Тако се Ива – кад у животу запне и када јој све изгледа безнадежно – враћа у тај прадедин тренутак. Додаје да је одустајање непозната реч у њеном речнику.
Открива и да јој рад, ред и дисциплина помажу да стигне до циља, а то стиче кроз писање.
– Писање је усамљенички посао. Неопходна је концентрација. Све велике ствари дешавају се у самоћи – каже наша саговорница и открива да има готов сценарио за филм.
