Kimono na srpski način

Razgovor s Ivom Modli je od onih koji vas ostave bez reči, a treba napisati novinski tekst. Ona je dramski pisac, džiju-džicu borac, modni dizajner, mada to poriče, jer sebe smatra umetnicom, a kreiranje način da se iskaže. Ona je od onih što veruju, kako je govorio Gete koga voli da citira, da: „Pre nego što uradiš nešto, moraš da budeš neko”.

Razbarušene loknaste kose, umotana u kaput, prišla je gotovo nečujno. Da li se i to uči na treninzima džiju-džice nismo pitali. Srdačna, otvorena za razgovor, bez ustezanja je poput bisera prosula svoju životnu priču, pa šta skupimo. Vukovac u osnovnoj školi i gimnaziji, na fakultete se, kako kaže, upisivala pet puta. Odmah posle srednje škole primljena je na Biološki fakultet. Nije htela stopama svoje mame Divne Pendić, kardiologa, birala je svoj put. Zbog slabog vida na jedno oko, što bi joj otežalo rad na mikroskopu, morala je da odustane od biologije. Energična i preduzimljiva nije gubila vreme, udala se. Lepe uspomene je vežu za svekra Zorana Modlija, radio-voditelja i pilota.

Za početak kimono haljina

– Po povratku iz Afrike doneo mi je na poklon četiri rolne afričkog pamuka, divne šarene tkanine. Bilo je to poput proviđenja, kada sam dobila materijal ništa nisam znala o njemu. Sašila sam jednu kimono haljinu ne sluteći da ću, 20 godina kasnije, pokrenuti svoj brend s istim tim afričkim gusto tkanim i izdržljivim kitenge pamukom, intenzivnih boja i s izuzetno zanimljivim printom – priča Iva.

Posle višegodišnjeg traženja sebe u akademskom svetu, upisala je, na Akademiji umetnosti BK, dramaturgiju kod profesora Siniše Kovačevića, bila je i njegov asistent.

– Predavala sam pet godina na fakultetu. Imali smo odlične studente, svi su postigli dobre uspehe, rade kao pisci, scenaristi, pišu reklame – kaže naša sagovornica. Priseća se svoje prve velike premijerne predstave „Savršeni superheroj” u zagrebačkom pozorištu „Kerempuh”, priznajući da žali za tim periodom. Katedra je ugašena, jer je dramaturgija donosila najmanji prihod u odnosu na režiju, glumu...

Tada se upitala kako dalje. Znala je engleski i španski, ali je želela da priča na svom maternjem jeziku. S drugaricom je sakupljala knjige za zatvorenike, godinu i po dana volontirala u vaspitno-popravnom domu „Vasa Stajić”, potom otputovala u Zanzibar i opet se srela sa čarobno dezeniranim afričkim pamukom.

– Tada sam shvatila da imam te materijale kod kuće i moja prva misao bila je da moram nešto da radim s njima i tako je sve počelo – kaže Iva.

I za nekoliko dana će obeležiti dvogodišnjicu svog „Alfa kata” (Alpha Catto) brenda.

– Pre bi rekla godišnjicu vizije o izdržljivoj i snalažljivoj meni. Tada smo lansirali prve profesionalne modele brazilskih džiju-džicu kimona i danas imamo mnogo zainteresovanih kupaca, istomišljenika, koji preziru brzu modu, veruju u nulti otpad i održivost. Onih koji daju prioritet kvalitetu nad kvantitetom. Bolje je imati jedan dobar komad nego 20 loših, ali ljudi sve češće šoping koriste kao terapiju – primećuje Iva.

Kimona se šiju u Pakistanu i onda razni brendovi dodaju svoja obeležja.

– Moj gi (kimono za trening) prošao je kroz šestomesečnu transformaciju od laganog letnjeg modela od tanjeg kepera do vojnog ripstop kamuflažnog – objašnjava dizajnerka.

Objašnjava i kako se odlučila za brazilski džiju-džicu. Tokom pandemije počela je da trenira borilačku veštinu MMA. Žena s kojom je sparingovala udarila ju je i polomila joj rebro. Kad se oporavila, počela je u drugom klubu da vežba brazilski džiju-džicu gde je, kako kaže, poboljšala odbranu, ali i dobila ideju za izradu kimona.

Dobar kimono je istovremeno i štit i oružje – treba da bude udoban, izdržljiv, lagan, ali je Iva dodala i jedinstvene detalje.

– Koristim oznake materijala kao borduru, paspul, ukras, duž ivice rukava i na krajevima. Na taj način izlazim iz etno-folklor okvira i približavam ga zapadnjačkom grafičkom dizajnu. Svaki kimono je ručno izrađen – ističe naša sagovornica.

– Želela sam da se vidi struk, da istaknem ramena, formu, da dobro stoji što većem broju ljudi. Kako radiš nešto, tako radiš sve, kaže veliki Gete, a ja to radim jednostavno besprekorno. Postoje trenuci za lažnu skromnost, ali to svakako nije ovaj – dodaje kroz osmeh.

U početku, priznaje, nije sve išlo kao po loju: prvo je „izbacila dukseve”, pa kimono haljine. Tri godine je usavršavala ideju sama, jer nije imala od koga da uči. A onda je pustila preko društvenih mreža prvu sliku, da vidi reakciju.

– Tada sam shvatila da je to što sam naumila da radim superideja. Na prošlu godišnjicu napravila sam kimono od materijala Zorana Modlija. Volim da obeležavam godišnjice kimona. Svaki je priča za sebe, dva ista i da hoću ne mogu da sašijem, jer ih radi Jasmina Malbaša, na dve mašine. Pravljeni su od posebnog materijala i konca koji za šivenje sedišta koristi i „Ferari”. Prvi, s kojim je zvanično otpočela da radi prva srpska radionica za izradu po meri – kimona za brazilsku džiju-džicu zove se Radovan, po mom pradedi soluncu, nosiocu Albanske spomenice.

Sećanje na dedu solunca

O svom pradedi Radovanu Vuksanoviću saznala je sve od babe Vere. Na Solunskom frontu ranjen je u nogu, imao je i tifus, dva dana je halucinirao u rovu. U poslednji čas ukazala mu se vila Ravijojla i pomogla mu da skupi snagu i vrati se u Srbiju. Tako se Iva – kad u životu zapne i kada joj sve izgleda beznadežno – vraća u taj pradedin trenutak. Dodaje da je odustajanje nepoznata reč u njenom rečniku.

Otkriva i da joj rad, red i disciplina pomažu da stigne do cilja, a to stiče kroz pisanje.

– Pisanje je usamljenički posao. Neophodna je koncentracija. Sve velike stvari dešavaju se u samoći – kaže naša sagovornica i otkriva da ima gotov scenario za film.