Кроз равницу са 350 километара на сат

Када просечном Србину кажете да сте у Кини возом прешли 1.200 километара за мање од четири и по сата и стигли на одредиште тачно на време, он вероватно најпре помисли да сте тешки лажов или, ако је мало инвентивнији, почне да размишља о томе којим спортским авионом сте летели.

У Кини, међутим, тај „авион” иде по земљи, тачније пругом, зове се „фусинг” и развија брзину до 350 километара на сат. И, узгред буди речено, није најбрже железничко кинеско чудо, има један други који „лети” до 420 километара на сат и, наравно, „маглев”, воз који на тим брзинама тек почиње да се „загрева” пре него што достигне још веће.

Полазак из Пекинга

Железничка станица у северном делу Пекинга, уз то што је беспрекорно чиста, ни у чему се на самом улазу није разликовала од истих таквих европских. Чак су и сви возови деловали исто као и наши, обични.

Али, група од 70 новинара из 37 земаља, гостију Свекинеске новинарске асоцијације на форуму посвећеном медијској сарадњи у склопу иницијативе „Појас и пут”, поред њих је само прошла и посебним покретним степеницама стигла до других перона, колосека за брзе возове, где је с усхићењем угледала „змијолике” композиције „фусинга” чија унутрашњост подсећа на авионску.

Љубазне домаћице, стјуардесе у беспрекорним униформама, с маскама на лицу, показале су нам где да седнемо и авантура је почела.

Полазна станица Пекинг, одредиште – готово 1.200 километара удаљени Сијан, „градић” од 4,5 милиона становника, једна од давних кинеских престоница.

Први утисак, нестваран. Полазак у 14.05, тачно у секунд, воз креће, а ништа не тандрче, не дрма, не цима, нити се чује, осим зујања некаквих уређаја. Дисплеји на плафону и чеоном делу вагона показују брзину, најављују следећу станицу која је тек за неколико стотина километара, онда крећу рекламе.

На дисплеју почињу да се појављују информације о достигнутим брзинама, све до за наше појмове готово нестварних 350 километара на сат. Путовање започето између пекиншких облакодера води, чини се, у сасвим другу димензију. На моменте, додуше, та друга димензија се мења погледом на равницу ван града, на села с далеко скромнијим зградама, кућама, на пољопривреднике у пољима и прастаре тракторе.

Домаћице воза служе путницима чај, воду, док ко жели нешто друго мора до бифеа у којем је, опет невероватно, пиво готово двоструко јефтиније од кафе. Како и зашто, новинари нису питали. Неки су чак и кафу попили.

Најава уласка у прву успутну станицу, једну од пет-шест колико их има до Сијана. Воз драстично успорава, стичете утисак да просто мили и тај утисак вас заварава све док не погледате према дисплеју брзине који показује 135 километара на час!

Мајко моја, они стотком улазе у станицу!

Нема опасности, осим граничних линија на перонима које се не смеју прелазити све док се воз не заустави, ту су и специјални уређаји који подижу неку врсту електронски вођене заштитне ограде од материјала сличног жици. Чим се композиција заустави, та ограда се аутоматски спушта и „нестаје” као да је није ни било, остају само метални стубови.

 Путници излазе, улазе нови, све поново креће испочетка. И тако до Сијана. На уласку у железничку станицу тог града новинарски поглед иде ка сату, не би ли нашао бар неку замерку. Пропаде и тај покушај: „фусинг” с ознаком Г57 стигао је тачно на време, у 18.30.

Без грешке

После два дана уследио је повратак истим „земаљским авионом” из Сијана у Пекинг. Тај се, како ред вожње каже, само разликовао по ознаци, Г58, по времену поласка – 14.26 и по времену доласка у кинеску престоницу – 18.36. Све остало је било исто, без грешке!

Искуство стечено вожњом овим возом било је довољно да добијемо представу о томе где смо у односу на оне који су у овој области технолошки, организационо и на сваки други начин далеко одмакли.