Kroz ravnicu sa 350 kilometara na sat

Kada prosečnom Srbinu kažete da ste u Kini vozom prešli 1.200 kilometara za manje od četiri i po sata i stigli na odredište tačno na vreme, on verovatno najpre pomisli da ste teški lažov ili, ako je malo inventivniji, počne da razmišlja o tome kojim sportskim avionom ste leteli.

U Kini, međutim, taj „avion” ide po zemlji, tačnije prugom, zove se „fusing” i razvija brzinu do 350 kilometara na sat. I, uzgred budi rečeno, nije najbrže železničko kinesko čudo, ima jedan drugi koji „leti” do 420 kilometara na sat i, naravno, „maglev”, voz koji na tim brzinama tek počinje da se „zagreva” pre nego što dostigne još veće.

Polazak iz Pekinga

Železnička stanica u severnom delu Pekinga, uz to što je besprekorno čista, ni u čemu se na samom ulazu nije razlikovala od istih takvih evropskih. Čak su i svi vozovi delovali isto kao i naši, obični.

Ali, grupa od 70 novinara iz 37 zemalja, gostiju Svekineske novinarske asocijacije na forumu posvećenom medijskoj saradnji u sklopu inicijative „Pojas i put”, pored njih je samo prošla i posebnim pokretnim stepenicama stigla do drugih perona, koloseka za brze vozove, gde je s ushićenjem ugledala „zmijolike” kompozicije „fusinga” čija unutrašnjost podseća na avionsku.

Ljubazne domaćice, stjuardese u besprekornim uniformama, s maskama na licu, pokazale su nam gde da sednemo i avantura je počela.

Polazna stanica Peking, odredište – gotovo 1.200 kilometara udaljeni Sijan, „gradić” od 4,5 miliona stanovnika, jedna od davnih kineskih prestonica.

Prvi utisak, nestvaran. Polazak u 14.05, tačno u sekund, voz kreće, a ništa ne tandrče, ne drma, ne cima, niti se čuje, osim zujanja nekakvih uređaja. Displeji na plafonu i čeonom delu vagona pokazuju brzinu, najavljuju sledeću stanicu koja je tek za nekoliko stotina kilometara, onda kreću reklame.

Na displeju počinju da se pojavljuju informacije o dostignutim brzinama, sve do za naše pojmove gotovo nestvarnih 350 kilometara na sat. Putovanje započeto između pekinških oblakodera vodi, čini se, u sasvim drugu dimenziju. Na momente, doduše, ta druga dimenzija se menja pogledom na ravnicu van grada, na sela s daleko skromnijim zgradama, kućama, na poljoprivrednike u poljima i prastare traktore.

Domaćice voza služe putnicima čaj, vodu, dok ko želi nešto drugo mora do bifea u kojem je, opet neverovatno, pivo gotovo dvostruko jeftinije od kafe. Kako i zašto, novinari nisu pitali. Neki su čak i kafu popili.

Najava ulaska u prvu usputnu stanicu, jednu od pet-šest koliko ih ima do Sijana. Voz drastično usporava, stičete utisak da prosto mili i taj utisak vas zavarava sve dok ne pogledate prema displeju brzine koji pokazuje 135 kilometara na čas!

Majko moja, oni stotkom ulaze u stanicu!

Nema opasnosti, osim graničnih linija na peronima koje se ne smeju prelaziti sve dok se voz ne zaustavi, tu su i specijalni uređaji koji podižu neku vrstu elektronski vođene zaštitne ograde od materijala sličnog žici. Čim se kompozicija zaustavi, ta ograda se automatski spušta i „nestaje” kao da je nije ni bilo, ostaju samo metalni stubovi.

 Putnici izlaze, ulaze novi, sve ponovo kreće ispočetka. I tako do Sijana. Na ulasku u železničku stanicu tog grada novinarski pogled ide ka satu, ne bi li našao bar neku zamerku. Propade i taj pokušaj: „fusing” s oznakom G57 stigao je tačno na vreme, u 18.30.

Bez greške

Posle dva dana usledio je povratak istim „zemaljskim avionom” iz Sijana u Peking. Taj se, kako red vožnje kaže, samo razlikovao po oznaci, G58, po vremenu polaska – 14.26 i po vremenu dolaska u kinesku prestonicu – 18.36. Sve ostalo je bilo isto, bez greške!

Iskustvo stečeno vožnjom ovim vozom bilo je dovoljno da dobijemo predstavu o tome gde smo u odnosu na one koji su u ovoj oblasti tehnološki, organizaciono i na svaki drugi način daleko odmakli.