Зашто човек страда
Према Јеванђељу, три су главна разлога људског страдања: лични или прародитељски грех и да се покажу дела Божја на ономе који кроз то пролази
Питају се људи: зашто се дешава да праведници страдају, а грешници у изобиљу уживају? Често се то користи као изговор да, тобоже, правде нема и као оправдање за неверје.
И само то питање одаје духовни профил човека. Открива, најпре, недостатак знања и вере, потом и неразумевање суштине живота и смисла онога што се дешава, а, надасве, показује и склоност човека да тргује, да све кроз видљиву добит вреднује: очекује да му се за оно што „добро” учини одмах „плати”, и да му се све оно што мисли да њему (по неком замишљеном закону) припада одмах испоручи, и то онако како он сматра да би требало.
Ко је праведан, а ко грешан
Човек је, прво, на тесту да процени ко је праведан, а ко грешан. Тешко да се ко може похвалити да није омануо у процени, у вредновању неког човека, односно неког догађаја. Човек суди по мери свога духовнога бића. Како гледа, тако види. Суди по ономе што види, по спољашњем изгледу, по спољној манифестацији. А праведног суда нема док се не завири тамо одакле све креће, у унутрашњост бића човековог, у срце његово. Могуће је то у пуној мери једино Богу, и зато се само за Божји суд беспоговорно каже да је непогрешан, да је – праведни суд.
Колико пута нам се десило да за неког помислимо да је праведан и украшен врлинама, а онда се релативно брзо покаже да је то био само (вешто изведен) привид. Покаже се тек када проговори речју и делом. И обрнуто, колико пута нам се десило да неког доживимо као грешника, само због неког његовог видљивог греха, а онда видимо и уверимо се у праведност његову. За већину људи на земљи остало је невидљиво да се он покајао и преобразио, али је за Свевидеће око на небу то – видљиво. Читаво небо таквих задобило је ореол светости.
Склони су људи истицању греха туђих, а прикривању својих. Зато Христос на крају Беседе на гори опомиње: „А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?” И упућује: „Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога.”
Не страдају само најгрешнији и само они који су најкривљи. У библијској причи о погибији Галилејаца то и сам Спаситељ казује, два пута напомињући: „Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути.”
Према Јеванђељу, три су главна разлога људског страдања: човеков лични грех, прародитељски грех и да се покажу дела Божја на ономе који страда.
Човек оно што сеје, то и жање. Убира или благодат или грех. Куса, а делом и потомцима оставља.
Наследност греха и смрти, генетичком везом, преноси се још од Адама. Свети апостол Павле, у Посланици Римљанима, пише: „Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише.”
Имајући у виду да се страда и због личних и због родитељских греха, ученици Христови упиташе га кад угледаше човека слепог од рођења: „Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп?” А Исус одговори: „Не сагреши ни он, ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему.” Потом исцели слепога од рођења.
Позив је то човеку да верује. Јер, Ономе ко створи све видљиво и невидљиво да човеку служи, а као круну стварања и самог човека, све је могуће.
Страдају људи често и због зле воље других људи. А човек је зло у свет унео. Страдање није крај, него тек почетак који ће се завршити – изравнањем. По принципу сетве и жетве.
Услед греха и зла које људи у свет уносе, јављају се разне невоље: болести, патње, страдања, суше, глади, земљотреси, помори... Или су опомене или су казне. Крај није. Свети оци увиђају и истичу да Бог допушта страдања, зарад заустављања раста греха, људе опомиње, а све народне пороке лечи свенародним казнама. Невоље обраћа у средства за заустављање човека у греху, за лечење од зла и за упућивање на духовно усавршавање.
Кроз страдање човек се прочишћава од греха, као што се злато у ватри прочишћава. Зато Преподобни Пајсије Светогорац вели: „Људска душа је као злато, а болест као ватра, која прочишћава ово злато. (...) Што човек више пати од болести, постаје чистији и светији – само ако с радошћу трпи и прихвата болест.”
Како поднети искушења
Бог допушта страдање човека, ради излечења његовог, али га не оставља без помоћи и утехе. Никада не допушта веће искушење него што човек може поднети.
На човеку је да схвати зашто страда, да спозна пут којим иде.
Због свега тога, Свети владика Николај, у једној беседи, овако казује: „Благо човеку који не ропће на страдање, него испитује узроке свога страдања са стрпљењем и надом у Бога! Где ће наћи страдалник узроке своме страдању? Наћи ће их или у себи самом или у својим родитељима или у својим суседима – ту ће страдалник наћи узроке своме страдању. (...) По милости Својој Бог попушта страдање на људе због грехова њихових, по милости а не по правди. Јер кад би било по правди, сваки грех донео би неизбежну смрт. (...) Место смрти Бог шаље лек кроз страдање. Страдање је метод Божји, метод лечења душа од греховне проказе и смрти.”
