Традиција под дрвеним сводом

У најчешће недоступним пределима у богатој природи Србије и данас могу да се пронађу цркве брвнаре које је наш народ подизао у времена када су манастири паљени и народ се сакривао од непријатеља у збеговима. Данас се сматрају драгуљима нашег народног градитељства.

Непрекидна молитва под дрвеним сводом, мото је којим је своју изложбу фотографија „Цркве брвнаре – чувари традиције” отворио репортер „Магазина” Станко Костић у Галерији науке и технике САНУ. Изложба је привукла многе Београђане и посетиоце главног града,  а биће отворена до 28. октобра.

Како је рекао, потрудио се да последњих година обиђе све цркве брвнаре у Србији које је открио, у шумовитим и углавном планинским пределима. Обједињујући фотографије 70 упечатљивих верских брвнара, које су објављиване на нашим страницама, хтео је да представи архитектонско умеће тадашњих мајстора у градњи цркава брвнара на нашем тлу, утицај градитеља преко Дрине, из Осата у Босни, као и мајстора из Призрена који су се доселили у сеобама с југа Србије.

„Желим да укажем на велики историјски значај ових светиња. Изложио сам и део иконописа који сам затекао у црквама брвнарама, а чији су аутори путујући зографи и иконописци тога времена”, објашњава.  Академик Бранислав Митровић осврнуо се на Костићев рад, али и историју и значај цркава брвнара у нашем народу:

„Станко Костић забележио је драгоцени траг у времену који је иза себе оставио народ – народни неимар, чувајући сопствену традицију грађења. Након периода великог културног успона и узлета средњовековног црквеног градитељства, у којем и настају прве цркве брвнаре, у време отоманске власти долази до прекида овог замаха неимарства. Ново буђење градитељских импулса дешава се током 18. и нарочито почетком 19. века. За то доба карактеристична је градња цркава брвнара које остају сведочанство православне вере и важан део народне традиције.”

Прве цркве у дрвету градили су Немањићи

Како подсећа академик Митровић, о градњи првих цркава у дрвету у средњем веку зна се само из писаних извора. По хроничару Теодосију из 13. века, Сава Немањић изградио је завидан број скромних црквица брвнара док је био архимандрит у Студеници.

Хроничар Теодосије тада је записао: „Не само камене, него и дрвене цркве, да се на сваком месту његове државе Бог слави”. Архиепископ Данило у 14. веку пише: „Где не стиже човек да цркву сазида, то заповеди да је начине од дрвета”.

Академик Митровић објашњава још: „У дугом периоду после пропасти српске средњовековне државе, архитектура је сведена на најједноставније архетипске и архаичне облике, па су се и цркве градиле више у дрвету и малих димензија. Камерни простор тих здања створио је интимни амбијент где се прожимају блискост атмосфере дома и сакрални доживљај храма – реални живот и вера у Бога.”

Често сакривене у густој шуми у којој је и дрвена грађа народу била доступна, углавном су прављене тако да могу да их брзо демонтирају и пренесу на безбедније место. У време владавине Турака одиграле су важну улогу у очувању вере и традиције. Наш народ је доста градио од дрвета и та изградња није захтевала непознате технике градње, али су као веома вешти градитељи признати били осаћански мајстори. Ницање ових грађевина након ослобођења од Турака прати и обнову српске државе и њене културе. Црква је била место окупљања, али и очувања народног духа и обичаја. Монашки скромне, најсличније су изворном доживљају куће. Народ је могао да их разуме и прихвати као свој дом, поручује академик Митровић.