Tradicija pod drvenim svodom

U najčešće nedostupnim predelima u bogatoj prirodi Srbije i danas mogu da se pronađu crkve brvnare koje je naš narod podizao u vremena kada su manastiri paljeni i narod se sakrivao od neprijatelja u zbegovima. Danas se smatraju draguljima našeg narodnog graditeljstva.

Neprekidna molitva pod drvenim svodom, moto je kojim je svoju izložbu fotografija „Crkve brvnare – čuvari tradicije” otvorio reporter „Magazina” Stanko Kostić u Galeriji nauke i tehnike SANU. Izložba je privukla mnoge Beograđane i posetioce glavnog grada,  a biće otvorena do 28. oktobra.

Kako je rekao, potrudio se da poslednjih godina obiđe sve crkve brvnare u Srbiji koje je otkrio, u šumovitim i uglavnom planinskim predelima. Objedinjujući fotografije 70 upečatljivih verskih brvnara, koje su objavljivane na našim stranicama, hteo je da predstavi arhitektonsko umeće tadašnjih majstora u gradnji crkava brvnara na našem tlu, uticaj graditelja preko Drine, iz Osata u Bosni, kao i majstora iz Prizrena koji su se doselili u seobama s juga Srbije.

„Želim da ukažem na veliki istorijski značaj ovih svetinja. Izložio sam i deo ikonopisa koji sam zatekao u crkvama brvnarama, a čiji su autori putujući zografi i ikonopisci toga vremena”, objašnjava.  Akademik Branislav Mitrović osvrnuo se na Kostićev rad, ali i istoriju i značaj crkava brvnara u našem narodu:

„Stanko Kostić zabeležio je dragoceni trag u vremenu koji je iza sebe ostavio narod – narodni neimar, čuvajući sopstvenu tradiciju građenja. Nakon perioda velikog kulturnog uspona i uzleta srednjovekovnog crkvenog graditeljstva, u kojem i nastaju prve crkve brvnare, u vreme otomanske vlasti dolazi do prekida ovog zamaha neimarstva. Novo buđenje graditeljskih impulsa dešava se tokom 18. i naročito početkom 19. veka. Za to doba karakteristična je gradnja crkava brvnara koje ostaju svedočanstvo pravoslavne vere i važan deo narodne tradicije.”

Prve crkve u drvetu gradili su Nemanjići

Kako podseća akademik Mitrović, o gradnji prvih crkava u drvetu u srednjem veku zna se samo iz pisanih izvora. Po hroničaru Teodosiju iz 13. veka, Sava Nemanjić izgradio je zavidan broj skromnih crkvica brvnara dok je bio arhimandrit u Studenici.

Hroničar Teodosije tada je zapisao: „Ne samo kamene, nego i drvene crkve, da se na svakom mestu njegove države Bog slavi”. Arhiepiskop Danilo u 14. veku piše: „Gde ne stiže čovek da crkvu sazida, to zapovedi da je načine od drveta”.

Akademik Mitrović objašnjava još: „U dugom periodu posle propasti srpske srednjovekovne države, arhitektura je svedena na najjednostavnije arhetipske i arhaične oblike, pa su se i crkve gradile više u drvetu i malih dimenzija. Kamerni prostor tih zdanja stvorio je intimni ambijent gde se prožimaju bliskost atmosfere doma i sakralni doživljaj hrama – realni život i vera u Boga.”

Često sakrivene u gustoj šumi u kojoj je i drvena građa narodu bila dostupna, uglavnom su pravljene tako da mogu da ih brzo demontiraju i prenesu na bezbednije mesto. U vreme vladavine Turaka odigrale su važnu ulogu u očuvanju vere i tradicije. Naš narod je dosta gradio od drveta i ta izgradnja nije zahtevala nepoznate tehnike gradnje, ali su kao veoma vešti graditelji priznati bili osaćanski majstori. Nicanje ovih građevina nakon oslobođenja od Turaka prati i obnovu srpske države i njene kulture. Crkva je bila mesto okupljanja, ali i očuvanja narodnog duha i običaja. Monaški skromne, najsličnije su izvornom doživljaju kuće. Narod je mogao da ih razume i prihvati kao svoj dom, poručuje akademik Mitrović.