Сви кревети Саре Бернар
Неке од њих је волела, неке мрзела, у многима од љубави умирала и поново се рађала, али ни у једном није боловала
Сара Бернар, величанствена глумица, једна од највећих свих времена, остала је упа мћена по бриљантном тален ту и бројним улогама којима су аплаудирали Европа и читав свет, по свом необузданом темпераменту, по каприцима и по својим – креветима!
А било их је не зна им се број. Неке од њих је волела, неке мрзела, у многима од љубави умирала и поново се рађала, али како је била челичног здравља ни у једноме (до пред крај живота) није боловала. У својим „Мемоарима” она се сећа кревета „обичног, чедног, скромног, са тврдим дном и чистом постељином од белог, грубог, памучног платна”, у самостанској соби негде у Нормандији, коју је у раном детињству делила са вршњакињама, хранећи се „млеком, маслацем, хлебом и зеленим поврћем”.
Следи затим девојачки кревет у париском стану мајке и тетке, стану пре „сличном борделу него топлом домаћем гнезду”, јер су две жене у салону обложеном црвеним сомотом примале бројне мушке посетиоце, што им је доносило знатне приходе за живот без оскудице. Овај кревет је Сара мрзела, никада га није осећала „својим”. Из тог времена датира њен први прави каприц, достојан будуће славне трагеткиње: у девојачку собу унела је наручени прави мртвачки ковчег, да би у њему спавала онда када је имала снажну жељу да буде „своја на своме”. Овој бизарној идеји остала је верна целога живота, ковчег је неговала обнављајући редовно белу свилу којом је био тапациран, вукући га са собом из стана у стан, из хотела у хотел. Спавала је у њему као да није жива, са склопљеним рукама и смиреним лицем, расуте косе, у једино могућем положају, опружена на леђима. Била је то ваљда потреба да се глуми увек, на јави и у сну. Није случајно што је о свом првом сусрету са „даскама које живот значе” написала: „Тајанствени полумрак, голи под, позоришно небо, дворана у мраку налик на понор... не, нисам тада одлучила да постанем глумица, схватила сам да то јесам.„
Сара је живела од 1844. до 1923. године, на прелазу из 19. у 20. век, у усковитланом стилу нове уметности – арт нувоа, када се путовало возовима и паробродима чији су звиждуци локомотива, звуци бродских сирена и брзина кретања, опијали људе. Путујући између старе, разуздане декадентне Европе и младе полетне Америке, преваљивала је огромна пространства водена и копнена, у купеима и кабинама са уским креветима налик на ковчег који ју је чекао код куће. Та путовања, која су тада трајала недељама и месецима, та спавања у кабинама и купеима, била су само паузе између тријумфа ове велике светске звезде под светлошћу позорница.
Следили су затим кревети владара Европе. Ако је веровати новинарима из тог времена, Сара је завела једног за другим италијанског краља Умберта, аустроугарског цара Фрању Јосифа, па шпанског краља Алфонса Трећег, да би јој на крају руски цар у Зимском дворцу у Петрограду рекао: „Не, мадам, ја сам тај који треба да се поклони пред вама.„
„Глумица златног гласа, краљица става и принцеза покрета”, била је неисцрпна инспирација уметника тога доба. За њу су писали улоге, стихове, музику, њу су сликали. Она сама, највише је волела познату слику коју је насликао монденски париски сликар Клерен. На њој је Сара опружена на канабету, чаробна у амбијенту по укусу времена, пуном меких тканина, плиша, драперија, реса и кићанки.
Осим позорнице, најлепше место на свету за Сару Бернар било је Бел Ил, лепо мало острво у Бретањи где је био њен прави дом. И до њега је из Париза требало путовати 12 сати возом – ноћу у купеу за спавање, затим дању бродом још неколико сати у зависности од тога да ли је море мирно или је бура. Тридесет година летовала је Сара на месту које као да је изашло из кичице сценографа: с једне стране литица, с друге стране питомо сеоце. На тераси пред вечеру мало одабрано друштво – мушкарци у оделима од белог платна, жене с веловима преко широких обода шешира... мушкарци се размећу, жене се смеју, сунце залази: кревет раскошан, мек, чека...
Aрх. Rадмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
