Крај мора под Олимпом, с Ужицем у срцу
Омање летовалиште на Егејском мору, под високим Олимпом. Смештено на почетку три километра дуге плаже златножутог песка, овенчане „плавом заставицом”. Где топли дах чистог мора каткад освеже ветрови с највише грчке планине
Мирно место за породични одмор, за бег од пребрзе свакодневице. С неколико попречних улица дуж којих су апартманска здања, ресторани и радње, парк, црква... Сваког лета привлачно хиљадама туриста из Србије.
То је Олимпик Бич или Олимпијаки Акти (Олимпска плажа), како га Грци зову. С оближњом Паралијом спојен шеталиштем и плажом, од града Катерини удаљен четири километара. Лепо туристичко насеље основано пре пола века које пуним плућима, током летње сезоне, живи 100 дана у години. А потом, успавано, мирује све док хладнији дани трају.
Коме је до јефтинијег летовања, уз мање издатке (цене у маркетима овде су сличне нашим, у ресторанима прихватљиве), пријаће му понуда Олимпик Бича. Особито током сунчаног септембра, када се пристојан апартман може изнајмити и за 30 евра дневно, уједно ухватити попустe у радњама где распродајом којечега за пет, 10 или 15 евра трговци стављају тачку на сезону. Зато се и на измаку овогодишњег лета у овом месту могло видети мноштво гостију из Србије, уз Румуне, Бугаре, Македонце, Пољаке, Словаке...
А наши туристи, као и грчки мештани, добро знају Српкињу Драгану Вукобрат која у местима под Олимпом живи од деведесетих. Увек насмејану, спремну сваком да помогне у преводу са грчког на српски, око смештаја у апартмане, упознавања подручја... Са својим супругом Грком она деценију и по држи једину месару у Олимпик Бичу. Ту продају печену пилад која се пред муштеријама врти на ражњу, затим свеже месо, разне месне производе.
У ову касапницу наши људи редовно свраћају да за 10 евра купе цело печено пиле (може и половина, упола јефтиније) или кило крменадли за осам евра. „Ово је наша Драгана, похвалите је”, казују нам они, видевши да за столом пред радњом, уз препознатљив осмех, она даје изјаву за новине.
Живот је, каже, није мазио, али је срећу ипак нашла. Родила се у Београду, а одрасла у Бихаћу где јој је отац радио као подофицир на аеродрому „Жељава”. Али, заратило се. Tек што је стекла диплому медицинске школе, морала је с породицом у Србију. Настанили су се у Ужицу. Ту је Драгана провела две, како каже, за њу незаборавне године (њена породица се вратила у Бањалуку).
– Тих деведесетих млада и оптимистична, у друштву девојака из ужичке породице Панић које су живеле у кући крај Ђетиње, лепо сам се снашла у Ужицу. Радила сам као конобарица у ужичкој кафани „Ловац” (по добру памтим Бошка, газду тог локала), а кад нађем времена продавала сам кокице крај градског трга. Увек сам желела да радим и понешто зарадим. А Ужичани су добри људи, живе у дивном граду који још у срцу носим.
Ипак, додаје, најтеже за живот биле су те деведесете, а њој је ваљало размишљати о будућности.
– У Београду 1994. срела сам најбољу другарицу из Бихаћа Даворку Стевић, одлучиле смо да заједно дођемо у Грчку. Хтеле смо овде да летујемо, а остале деценијама. Па ми се песма „Ја још спавам по навици у твојој мајици”, омиљена из кафане „Ловац”, неслућено претворила у њен грчки пандан, популарну песму „Епимено, перимено” – сећа се Драгана.
Двема девојкама одмах се свидело у Паралији.
– Људи су били предивни, Грци воле Србе. Рекле смо: Бићемо овде гастарбајтерке. Али испрва није ишло лако, смештај је овде тада био скуп. Само за плаћање собе у хотелу „Валентина” где смо боравиле (за нас две 1.000 марака месечно) ваљало је вредно радити и добро зарадити. Срећом, Грчка је тада била у великом замаху, ЕУ им је отворила финансијске фондове, имало је и посла и зараде. Радила сам неколико година у кафићима у Паралији и врло лепо зарађивала, тако се издржавала. А туриста, посебно наших, толико је да ово подручје зовем српска енклава. Средином деведесетих кратко сам радила и у Олимпик Бичу, када је место тек настајало, улице и куће су прављене, да би после 2000. добило садашњи изглед.
Она се удала 2003. године, убрзо и њена другарица Даворка, обе за Грке. У шали и збиљи кажу да се Драгана удала за „пилећара”, а Даворка за „рибара” (који рибом снабдева пијаце). Супруг Драгане Вукобрат је Василис Капајанидис из Катеринија, који је развозио пилеће месо и снабдевао месаре по целој регији, од Халкидикија до Ларисе. Живе у Катеринију, а она је по удаји пожелела да ради у својој медицинској струци, али није ишло код посла у једном старачком дому, па ни у зубарској ординацији. Добили су сина Владимироса 2006. године. Затим је Драгана држала радњу за продају одеће у Паралији, да би 2009. предложила мужу да отворе њихову месару, што је он сматрао несигурним послом. Али она упорна, ишла је шест месеци у Солун у месарску школу, па су у Олимпик Бичу отворили ову касапницу.
– Та одлука се показала исправном, бизнис је добар. Сада имамо нашу кућу у Катеринију, сину је 17 година и учи техничку школу, кад заврши, ићи ће у војску (ко год има грчки пасош мора да одслужи војни рок од девет месеци). Преко лета се супруг и ја досељавамо у Олимпик Бич где уз месару имамо и свој апартман, овде 100 дана проводимо. Треба пуно рада, али је Василис нашим послом сада презадовољан.
Драгана за „Магазин” каже да је у овом туристичком крају значајан прилив новца од Срба.
– Корона је овде пореметила протекле сезоне, био је „тешки локдаун”, али ево преживели смо. Истина, туристичких агенција из Србије мање је него што их је било пре короне, сада издавање овде више раде преко „Букинга” и тако је дошло много Румуна, али има и наших. Ова сезона је била жестока што се тиче посете, одлично лето. Ево и у септембру је све пуно.
Наша саговорница задовољна је оствареним:
– Сада лепо живим, имам све што ми треба. А дошла сам деведесетих са 100 марака у џепу. Одавде се више нећу селити, толико сам се овде добро снашла. Понекад одем да посетим своје у Србији и у Бањалуци, али нема носталгије. Потпуно сам се уклопила у грчки начин живота. А блиско пријатељство између грчког и српског народа опстаје, упркос новим ЕУ навикама, посебно у овом северном делу Грчке.