Плаве завесе Исидоре Данкан
У току живота окусила је разне варијанте становања, од најсиромашнијих соба до баснословно луксузних вила дуж медитеранске обале
Студио. Једна већа соба, около плаве завесе и... деца која се крећу”. Само једна епизода из невероватног живота ове чудесне жене била би довољна да се инспирише вишетомни роман за сва времена. Јер, њене среће и несреће, славе и порази, сиромаштва и луксузи, обожавања и оспоравања... као да нису били од овога света.
Исидора Данкан (1877–1927), аутентична Американка, рођена у Сан Франциску у уметничкој породици, као потомак ирских досељеника, постала је најславнија авангардна балетска играчица прве трећине 20. века.
Њен прави живот одвијао се широм света на сценама, на којима је изводила само свој плес, следећи дух и заносе античког света, његове идеале за неспутаним покретима лишеним сваке извештачености, сваке принудне перфекције засноване на тадашњим неприкосновеним прописима и важећим уметничким законитостима.
Нема западне метрополе у којој Исидориној уметности нису аплаудирале аристократске и крунисане главе, баш као и оне студентске, милионерске и – револуционарне.
Тадашњи неприкосновени центри уметности и културе – Беч, Будимпешта, Берлин, Вајмар, Лондон, Москва, Петроград, Минхен... били су сведоци њене необичне појаве као слетеле из древне Хеладе на њихове позоришне сцене, улице, тргове, вртове. Желела је да свој занос поклони младима па је истовремено са својом славом део живота посветила бројним школама за „мале анђеле”, како је називала јата девојчица које је подучавала чарима игре тела у циљу ослобађања духа и радости живота.
У току свог живота окусила је све варијанте становања, од белих станишта током свог сиромашног детињства, из којих се њена мајка (професорка клавира), са две кћери и два сина, а у недостатку присуства оца деце, селила, често кришом, немајући новац да плати кирију, преко обичних станова у којима је најважније било имати какву-такву већу просторију оспособљену за игру „међу плавим завесама”, до баснословно луксузних вила дуж медитеранске обале и резиденцијалних квартова европских градова. Од путовања преко океана теретним сточним бродом до оних где се, лешкарећи у кабини посутој цвећем, сладила кавијаром и шампањцем заривеним у лед.
Црвене, пламене, распуштене косе, тела белог као алабастер, светлих очију, босонога и одевена само у лаку, прозирно белу тунику, попут грчких богиња, налазила је пут до срца великих и малих обожавалаца, дајући све од себе да их убеди да је буђење у освит зоре испод Партенона на атинском Акропољу лепше од оног испод најлепшег балдахина у било којем кревету и са било ким на планети.
Жудећи за античким идеалима ипак није могла да искочи из свог времена, па је тако била сведок раскалашне раскоши руског царства и апсолутне беде постреволуционарног времена у којем су се идеали рушили као куле од карата, глад харала бившим центрима сјаја, а песници само – убијали, као да то није ништа. Њена идила са најпоетскијим од свих песника тога времена, златокосим и трагичним, младим Сергејем Јесењином, једна је од незаобилазних и антологијских у низу најстраснијих љубавних веза 20. века.
Антика као звезда водиља у Исидорином животу није, нажалост, остала само у чарима игре. Била је и у размерама класичне трагедије. Једна је била смрт њене деце, друга је била смрт ње саме. Двоје љупких анђела (петогодишња ћерка Диедре рођена из везе са славним енглеским редитељем Едвардом Гордоном Креигом и двогодишњи синчић Патрик рођен из везе са милионером Лоенгрином) погинули су када се аутомобил сурвао са моста у реку на путу од Версаја према Паризу.
Њена смрт била је театрална колико и њен живот. Тражећи (али не налазећи) утеху, једне вечери на Азурној обали, села је у сјајни отворени „бугати”, за чијим је воланом био неки млад и леп Аполон. Забацивши дугачак шал, по моди тога времена, око свог витког врата, овај се, уместо да залепрша на ветру као птица, заплео у точак и задавио играчицу тужног лика.
Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
