Повратак проји и Таковском грму

Брдовити и кружни путељак преко Равне горе, којим се некако пробијамо кроз напуштене крајеве густих и зараслих шума, новинарско-позоришном каравану из Београда није готово ништа обећавао. Али, напоран пут вредело је издржати, закључили смо ненадано кад смо стигли на врх брда у селу Леушић, до имања породице Јевтовић на пропланку с погледом на зелене долине.

У име домаћина, кувар Ненад Гладић звани Лепи Брка дочекао нас је  с врућом погачом, сољу и шљивовицом, у традицији овог краја.

Пре почетка конференције за новинаре уприличене поводом долазећег  Битеф фестивала, одржао нам је свима и курс како се прави проја, симбол снаге народа овога краја у разна тешка времена.

Потомци породице давно досељене из Херцеговине, насељени сад у Београду, одлучили су да сачувају и обнове оно што је на имању од дедовине и традиције остало. А, ако крене, и да направе етно-насеље, уз помоћ туризма којим су прво стидљиво почели да се баве, сами сумњичави да ће се остварити жеља да људи у напуштене гајеве поново почну да долазе. Корона је, прича Гладић, у Србији људе вратила селу, па су потомци напуштених кућа, а онда и туристи почели да долазе и у Леушиће.

Шљивовица у сувоборском селу важна као теранино у Истри

Када смо пошли у обилазак магаза и вајата имања, у поново откривеној старој породичној винарији срели смо госта из Истре Силвана Митровића, из места Бује. Иако је као музичар био везан за чувени џез фестивал у оближњем Грожњану, због љубави се преселио у Београд где се оженио, живи и ради. Сада обилази Србију, а из дрвене кућице пуне буради и старих слика не излази му се. О падинама на којима су, како каже, „рајски конаци”, у којима је „никад боље одспавао”, каже: „Запањен сам”.

Брка му одговара учтиво домаћински: „Лепо је сређено, сви желе да личе на Истру”, уз смех свих. „Никако”, био је изричит гост италијанско-српског порекла, „ништа овакво нисам видео, Истру многи познају, а Србију многи туристи још не знају, као ни то да је ракија квалитетна бар колико и наш светски признат теранино, ликер справљен од врсте грожђа терана”, прича.

Одлазимо заједно до дестилерије у, на пет минута удаљеном, селу Прањани, историјски познатом по најуспешнијем спасавању савезничких пилота из оборених авиона у Другом светском рату, у операцији „Халијард” 1944. године. Више од 500 пилота спасли су српски сељаци, уз помоћ припадника Краљеве војске у отаџбини под командом Драже Михаиловића, прича Милутин Продановић. С балкона нам показује пољану, у којој још има ровова из Првог светског рата када је генерал Живојин Мишић одавде командовао делом Колубарске битке. На тој ливади су се, прича, пред крај Другог светског рата дечаци из села дружили с Американцима, Енглезима и Французима, пилотима смештеним у сеоске куће. Посебно се један црнац, причали су му, одушевио бацањем камена с рамена и први је научио да прича српски.

Сви који су долазили и пролазили, иначе, односили су одавде по  чутурицу „шљиве” са собом, још су му причали преци, а када су дошле крајишке партизанске бригаде, из освете према четницима појединци су изрешетали бурад, те је пропало двадесет хиљада литара „златне воде” равногорског краја. Одлучио је да се из Београда, где је радио као машински инжењер и у једном периоду био народни посланик ДСС-а,  врати на имање прадеде Милоша из 1880. и да осавремени некадашњи подрум, „тек толико да се традиција, кад није тада, ни данас не прекине”, прича поносан.

Упућује нас у оближње Таково, у Музеј Другог српског устанка, вођеног у овом познатом ратничком крају. Занимљиви водич Никола Петаковић испричао нам је нове, своје верзије догађаја и ликова с изложених уметничких дела. Међу њима је и мишљење да је „кнез Милош Обреновић вешто одмеравао тренутак и калкулисао у народу”. „Био је војник у Карађорђевој војсци, који је због заслуга постао војвода, а при слому Првог српског устанка учествовао је у гушењу буне и наводно се приклањао Турцима, да би потом био хваљен што за разлику од других војвода остаје у земљи уз народ, с којим  подиже други устанак.” Водич је испричао и претпоставку да је девојку с дететом, која на слици „Таковски устанак” представља симбол светлости и нове Србије, сликар Паја Јовановић насликао по лику своје четврте жене...

Из историјске читанке

Поред ових претпоставки, подсетио нас је на историју по којој је под таковским грмом, како називају остатак стабла храста који је сачуван у музеју, на Цвети 1815. Милош  Обреновић објавио почетак борбе против турске власти и повео Други српски устанак. Храст лужњак се у народу назива и грмом, прича водич. Милош је изабрао највеће дрво у долини реке Дичине, 10 километара од Горњег Милановца, на месту касније такође названом Таковски грм, који  остаје симбол сећања на ослобођење и стварање српске државе.

Из музеја смо отпешачили до цркве брвнаре из 1795. године, посвећене Светом Ђорђу, једне од најстаријих црквица прављених од дрвета у Србији. Како каже Петаковић, она је редак и типичан примерак брвнаре које су градили Осаћани, градитељи из Босне. Типично за њихов стил, с којим смо се упознали обилазећи брвнару у Дубу, врата су изрезбарена као саће, полукружна је, а кров је грађен техником ластиног репа или слагањем храстових дашчица тако да вода, хладноћа и топлота не могу да продиру иако нема везивног ткива. Темељи су јој од тесаног камена. Умеће Осаћана је, да подсетимо, у томе што је у њиховим црквама увек иста температура. Поред брвнаре је чувени историјски камен с којег је кнез Милош држао устаничку скупштину уочи Другог српског устанка, на којој је проглашен за вођу и с које је раширених руку увис објавио нови бој, пре него што ће прочитати проглас испод Таковског грма. Испред брвнаре одржао је скупштину баш зато што се испред ње предао после слома Првог српског устанка. После празничног богослужења објавио је народу да се креће у нови бој.

Недалеко од брвнаре је таковска Црква Светог Саве на Савинцу, прва задужбина Милоша Обреновића у ослобођеној Србији. Грађена је од ружичастог пешчара, а освећена је на Младу недељу 1821. године. Градио ју је Милутин Гођевац, један од најбољих неимара тог доба.

У храму је очуван иконостас чије је делове даровао брат кнеза Милоша Јован Обреновић. Црква је историјски симбол породице Обреновић и вековне борбе против Турака. На натпису иза певнице пише да је посвећена успомени кнеза Милоша на супругу кнегињу Љубицу, а он је овај храм и обновио 1860. године. Поправке и замену звоника обавио је неимар Настас Ђорђевић, а иконостас с „царским дверима” дело је Јање Молера из 1822. године. На предлог Милеве Алимпић, после 1903. црква добила је нову припрату с криптом. Гробна црква породица Обреновић и Вукомановић – из које потиче кнегиња Љубица, значајна је и по томе што је у њој сахрањена сликарка и књижевница Мина Караџић Вукомановић, која се у овом крају удала. Овде је вечно уточиште и Обрена Мартиновића, оца војводе Милана Обреновића, као и петоро деце Јована Обреновића, а испред цркве je кнегиња Љубица поставила мермерну плочу посвећену својој браћи.

Иза цркве угледали  смо дрвене чардаке, како овде зову кућице на стубовима, у којима су се некад одмарали путници. Око њих се данас играју деца свештеника који апелују да се чардаци обнове и „дозову” у овај природом и историјом очаравајући, а пусти крај нове намернике.

Конак кнеза Милоша у Горњој Црнући

Првим двором у Србији кнеза Милоша, у таковском крају, сматрају Конак кнеза Милоша. Типична брвнара осаћанског стила градње била је дом кнежеве породице од 1814. до 1818. године када нова престоница постаје Крагујевац. Приликом подизања устанка на Цвети 1815, каже водич Петаковић, Милош је прво испред новосаграђене куће развио барјак уз речи „Ево мене, а ето вама рата с Турцима”. Данас је у конаку смештена стална поставка „Српска кућа у првој половини 19. века”. У близини је средњовековни манастир Враћевшница који је одиграо важну духовну и политичку улогу током устанка.

Стихови под Таковским грмом

На спомен-обелиску подигнутом 1887. године под Таковским грмом у част кнеза Милоша, уписани су стихови Алексе Ненадовића: „Овај грм ће време да осуши и камени стуб да поруши, а Србија вечно стајаће и Милошево име помињаће”. Недалеко од овог споменика, у ствари, налази се храст који је кнез Михаило 1865. прогласио за „наследника” и откупио околни простор који се назива Кнежеве ливаде. Храст је листао до 1992. године, а сада као осушена, природна скулптура краси место. Младица трећег таковског грма посађена је 1995. године, у знак Милошеве традиције и поруке да „док је год српске државе и народа, у Такову листа један храст као симбол слободе и независности”.