Povratak proji i Takovskom grmu

Brdoviti i kružni puteljak preko Ravne gore, kojim se nekako probijamo kroz napuštene krajeve gustih i zaraslih šuma, novinarsko-pozorišnom karavanu iz Beograda nije gotovo ništa obećavao. Ali, naporan put vredelo je izdržati, zaključili smo nenadano kad smo stigli na vrh brda u selu Leušić, do imanja porodice Jevtović na proplanku s pogledom na zelene doline.

U ime domaćina, kuvar Nenad Gladić zvani Lepi Brka dočekao nas je  s vrućom pogačom, solju i šljivovicom, u tradiciji ovog kraja.

Pre početka konferencije za novinare upriličene povodom dolazećeg  Bitef festivala, održao nam je svima i kurs kako se pravi proja, simbol snage naroda ovoga kraja u razna teška vremena.

Potomci porodice davno doseljene iz Hercegovine, naseljeni sad u Beogradu, odlučili su da sačuvaju i obnove ono što je na imanju od dedovine i tradicije ostalo. A, ako krene, i da naprave etno-naselje, uz pomoć turizma kojim su prvo stidljivo počeli da se bave, sami sumnjičavi da će se ostvariti želja da ljudi u napuštene gajeve ponovo počnu da dolaze. Korona je, priča Gladić, u Srbiji ljude vratila selu, pa su potomci napuštenih kuća, a onda i turisti počeli da dolaze i u Leušiće.

Šljivovica u suvoborskom selu važna kao teranino u Istri

Kada smo pošli u obilazak magaza i vajata imanja, u ponovo otkrivenoj staroj porodičnoj vinariji sreli smo gosta iz Istre Silvana Mitrovića, iz mesta Buje. Iako je kao muzičar bio vezan za čuveni džez festival u obližnjem Grožnjanu, zbog ljubavi se preselio u Beograd gde se oženio, živi i radi. Sada obilazi Srbiju, a iz drvene kućice pune buradi i starih slika ne izlazi mu se. O padinama na kojima su, kako kaže, „rajski konaci”, u kojima je „nikad bolje odspavao”, kaže: „Zapanjen sam”.

Brka mu odgovara učtivo domaćinski: „Lepo je sređeno, svi žele da liče na Istru”, uz smeh svih. „Nikako”, bio je izričit gost italijansko-srpskog porekla, „ništa ovakvo nisam video, Istru mnogi poznaju, a Srbiju mnogi turisti još ne znaju, kao ni to da je rakija kvalitetna bar koliko i naš svetski priznat teranino, liker spravljen od vrste grožđa terana”, priča.

Odlazimo zajedno do destilerije u, na pet minuta udaljenom, selu Pranjani, istorijski poznatom po najuspešnijem spasavanju savezničkih pilota iz oborenih aviona u Drugom svetskom ratu, u operaciji „Halijard” 1944. godine. Više od 500 pilota spasli su srpski seljaci, uz pomoć pripadnika Kraljeve vojske u otadžbini pod komandom Draže Mihailovića, priča Milutin Prodanović. S balkona nam pokazuje poljanu, u kojoj još ima rovova iz Prvog svetskog rata kada je general Živojin Mišić odavde komandovao delom Kolubarske bitke. Na toj livadi su se, priča, pred kraj Drugog svetskog rata dečaci iz sela družili s Amerikancima, Englezima i Francuzima, pilotima smeštenim u seoske kuće. Posebno se jedan crnac, pričali su mu, oduševio bacanjem kamena s ramena i prvi je naučio da priča srpski.

Svi koji su dolazili i prolazili, inače, odnosili su odavde po  čuturicu „šljive” sa sobom, još su mu pričali preci, a kada su došle krajiške partizanske brigade, iz osvete prema četnicima pojedinci su izrešetali burad, te je propalo dvadeset hiljada litara „zlatne vode” ravnogorskog kraja. Odlučio je da se iz Beograda, gde je radio kao mašinski inženjer i u jednom periodu bio narodni poslanik DSS-a,  vrati na imanje pradede Miloša iz 1880. i da osavremeni nekadašnji podrum, „tek toliko da se tradicija, kad nije tada, ni danas ne prekine”, priča ponosan.

Upućuje nas u obližnje Takovo, u Muzej Drugog srpskog ustanka, vođenog u ovom poznatom ratničkom kraju. Zanimljivi vodič Nikola Petaković ispričao nam je nove, svoje verzije događaja i likova s izloženih umetničkih dela. Među njima je i mišljenje da je „knez Miloš Obrenović vešto odmeravao trenutak i kalkulisao u narodu”. „Bio je vojnik u Karađorđevoj vojsci, koji je zbog zasluga postao vojvoda, a pri slomu Prvog srpskog ustanka učestvovao je u gušenju bune i navodno se priklanjao Turcima, da bi potom bio hvaljen što za razliku od drugih vojvoda ostaje u zemlji uz narod, s kojim  podiže drugi ustanak.” Vodič je ispričao i pretpostavku da je devojku s detetom, koja na slici „Takovski ustanak” predstavlja simbol svetlosti i nove Srbije, slikar Paja Jovanović naslikao po liku svoje četvrte žene...

Iz istorijske čitanke

Pored ovih pretpostavki, podsetio nas je na istoriju po kojoj je pod takovskim grmom, kako nazivaju ostatak stabla hrasta koji je sačuvan u muzeju, na Cveti 1815. Miloš  Obrenović objavio početak borbe protiv turske vlasti i poveo Drugi srpski ustanak. Hrast lužnjak se u narodu naziva i grmom, priča vodič. Miloš je izabrao najveće drvo u dolini reke Dičine, 10 kilometara od Gornjeg Milanovca, na mestu kasnije takođe nazvanom Takovski grm, koji  ostaje simbol sećanja na oslobođenje i stvaranje srpske države.

Iz muzeja smo otpešačili do crkve brvnare iz 1795. godine, posvećene Svetom Đorđu, jedne od najstarijih crkvica pravljenih od drveta u Srbiji. Kako kaže Petaković, ona je redak i tipičan primerak brvnare koje su gradili Osaćani, graditelji iz Bosne. Tipično za njihov stil, s kojim smo se upoznali obilazeći brvnaru u Dubu, vrata su izrezbarena kao saće, polukružna je, a krov je građen tehnikom lastinog repa ili slaganjem hrastovih daščica tako da voda, hladnoća i toplota ne mogu da prodiru iako nema vezivnog tkiva. Temelji su joj od tesanog kamena. Umeće Osaćana je, da podsetimo, u tome što je u njihovim crkvama uvek ista temperatura. Pored brvnare je čuveni istorijski kamen s kojeg je knez Miloš držao ustaničku skupštinu uoči Drugog srpskog ustanka, na kojoj je proglašen za vođu i s koje je raširenih ruku uvis objavio novi boj, pre nego što će pročitati proglas ispod Takovskog grma. Ispred brvnare održao je skupštinu baš zato što se ispred nje predao posle sloma Prvog srpskog ustanka. Posle prazničnog bogosluženja objavio je narodu da se kreće u novi boj.

Nedaleko od brvnare je takovska Crkva Svetog Save na Savincu, prva zadužbina Miloša Obrenovića u oslobođenoj Srbiji. Građena je od ružičastog peščara, a osvećena je na Mladu nedelju 1821. godine. Gradio ju je Milutin Gođevac, jedan od najboljih neimara tog doba.

U hramu je očuvan ikonostas čije je delove darovao brat kneza Miloša Jovan Obrenović. Crkva je istorijski simbol porodice Obrenović i vekovne borbe protiv Turaka. Na natpisu iza pevnice piše da je posvećena uspomeni kneza Miloša na suprugu kneginju Ljubicu, a on je ovaj hram i obnovio 1860. godine. Popravke i zamenu zvonika obavio je neimar Nastas Đorđević, a ikonostas s „carskim dverima” delo je Janje Molera iz 1822. godine. Na predlog Mileve Alimpić, posle 1903. crkva dobila je novu pripratu s kriptom. Grobna crkva porodica Obrenović i Vukomanović – iz koje potiče kneginja Ljubica, značajna je i po tome što je u njoj sahranjena slikarka i književnica Mina Karadžić Vukomanović, koja se u ovom kraju udala. Ovde je večno utočište i Obrena Martinovića, oca vojvode Milana Obrenovića, kao i petoro dece Jovana Obrenovića, a ispred crkve je kneginja Ljubica postavila mermernu ploču posvećenu svojoj braći.

Iza crkve ugledali  smo drvene čardake, kako ovde zovu kućice na stubovima, u kojima su se nekad odmarali putnici. Oko njih se danas igraju deca sveštenika koji apeluju da se čardaci obnove i „dozovu” u ovaj prirodom i istorijom očaravajući, a pusti kraj nove namernike.

Konak kneza Miloša u Gornjoj Crnući

Prvim dvorom u Srbiji kneza Miloša, u takovskom kraju, smatraju Konak kneza Miloša. Tipična brvnara osaćanskog stila gradnje bila je dom kneževe porodice od 1814. do 1818. godine kada nova prestonica postaje Kragujevac. Prilikom podizanja ustanka na Cveti 1815, kaže vodič Petaković, Miloš je prvo ispred novosagrađene kuće razvio barjak uz reči „Evo mene, a eto vama rata s Turcima”. Danas je u konaku smeštena stalna postavka „Srpska kuća u prvoj polovini 19. veka”. U blizini je srednjovekovni manastir Vraćevšnica koji je odigrao važnu duhovnu i političku ulogu tokom ustanka.

Stihovi pod Takovskim grmom

Na spomen-obelisku podignutom 1887. godine pod Takovskim grmom u čast kneza Miloša, upisani su stihovi Alekse Nenadovića: „Ovaj grm će vreme da osuši i kameni stub da poruši, a Srbija večno stajaće i Miloševo ime pominjaće”. Nedaleko od ovog spomenika, u stvari, nalazi se hrast koji je knez Mihailo 1865. proglasio za „naslednika” i otkupio okolni prostor koji se naziva Kneževe livade. Hrast je listao do 1992. godine, a sada kao osušena, prirodna skulptura krasi mesto. Mladica trećeg takovskog grma posađena je 1995. godine, u znak Miloševe tradicije i poruke da „dok je god srpske države i naroda, u Takovu lista jedan hrast kao simbol slobode i nezavisnosti”.