Куцни у дрво, да не чује зло!
Балкан није једина регија на свету где људи куцају у дрво за добру срећу или да отерају малер.
Многи људи у Европи и Северној Америци куцају у дрво потпуно несвесно, невезано за сујеверје, што показује колико је ова традиција укорењена у разним културама.
То се најчешће дешава када се изговори нека реченица која изазива судбину. Углавном несвесно, људи куцну у дрво да би били сигурни да ништа неће кренути по злу. Односно, ако се посматра историјско значење, да би отерали зле духове који се у њему налазе.
Пре доласка хршћанства и ислама, многе паганске религије и културе, од Ирске па до Индије, обожавале су стабла дрвећа или их сматрале идолима. Неки су их користили за прорицање судбине, други у религијским ритуалима, а трећи, попут древних Келта, су сматрали да су стабла домови древних богова и духова.
Док су први куцачи у дрво још увек предмет расправе, аутори Стефан Бехтел и Дебора Аронсон у својим „Књига добре среће“ и „Водич за срећу“ проналазе везу између ових старих духова у дрвећу и данашњег куцања са намером „да не чује зло“.
Једна од могућих верзија настанка овог обичаја је да су први пагани који су населили Европу куцали у дрво од којег су биле направљене куће, како би из дрвета истерали зле духове и спречили их да прислушкују разговоре унутар дома.
Друга верзија, опет, каже да су неке паганске групе обожавале ове духове у дрвећу, па су за добру срећу грлили дрвеће. Током векова, овај верски обред је прерастао у краћи начин обожавања, то јест у брзинско куцање за срећу.
До 19. века, многе дечје игре су у себи садржавале и чин куцања у дрво, иако је сама идеја далеко старија. Чини се да су ове игре дубоко усадиле у децу обичај који се преносио с колена на колено, јер је до 20. века куцање у дрво постало широко прихваћена традиција у Северној Америци и Британији, а касније и у остатку Европе.
У разним културама постоје и разне варијанте овог обичаја. У Шпанији, на пример, дрво се додирне након неког догађаја који би могао да донесе лошу срећу.
Постоји веровање и да је куцање у дрво повезано са патњом Јевреја у Шпанији. Када је инквизиција у 15. веку прогонила Јевреје, они су се скривали у дрвеним синагогама. Уплашени бегунац имао је тада само један начин да се сакрије од непријатеља, а то је био да уђе у синагогу. Куцање три пута на дрвена врата синагоге био је знак да се ради о истомишљенику.
Американци и Британци често ставе руку пар секунди на дрво, а понекад и само покуцају. У Румунији и Бугарској се верује да се лоше ствари или вести могу избећи куцањем у дрво, док се у земљама бивше Југославије углавном куца да би се потврдило нешто добро, односно како не би пошло по злу („да се не урекне”).
Обичај је да се куца три пута, а не само једном, јер је прво куцање за привлачење пажње, друго значи тражење помоћи, а треће представља изражавање захвалности.
