Реми Југерман: Београд град добрих људи
У дружењу после отварања изложбе „Линијом до искона”, уметник нам је причао о својим коренима као мотивима, али и о утисцима после посете Калемегдану и Зоо-врту
Мултимедијална изложба холандског уметника Ремија Југермана, данас једног од најистакнутихјих савремених стваралаца, осим представника дипломатског кора и културних установа привукла је велики број уметника и љубитеља модерне уметности у нову галерију „ДОТС” на Дорћолу.
Мотиви из афричке и суринамско-маронске културе из које по мајци Југерман води порекло, приказани у новим техникама и кроз видео исечке снимљене током ритуала маронске заједнице Бакабуси, били су занимљиви публици. Подстакли су дружење са аутором које се наставило до касних вечерњих сати на тераси модерног стамбеног комплекса над Доњим Дорћолом. Била је то прилика и за наш разговор.
„Први пут сам у Србији и уопште на овом поднебљу, о чијој сам историји читао. После светски познатих галерија у Њујорку, Берлину и Венецији, у којима обично ми уметници гравитирамо, посебно ме је обрадовао позив да упознам град у који нисам долазио на изложбе. А онда сам схватио да ми уметници сами стварамо своје нове центре. Јер, Београд је данас центар савремене уметности, колико сам за кратко време могао да видим”, рекао нам је.
На питање шта је стигао да обиђе за два дана и колико му се наш главни град свиђа одговорио је: „Усредсређен сам на изложбу, јер ми је важно да ваша публика доживи моју уметност, како се и догодило. Тако да сам стигао да одем преко пута галерије до Зоолошког врта, а то чиним свуда јер о народу закључујем на основу односа према животињама. Видео сам да је овде тај однос топао и диван. И у кратким сусретима са вама који сте одавде, закључио сам да је Београд град добрих људи”.
Као уметнику, посебно му се допао изглед Калемеданске тврђаве: „Свиђају ми се њене брдовите и наизглед неправилне, вијугаве стазе, које су сачувале стари изглед. Импозантан је положај тврђаве изнад ушћа великих река”, каже.
На питање шта би променио у савременом приступу уметности, одговара да у уметности, уопштено, промене нису потребне. Јер, уметник обликује дело у свом стилу, а он поштује свачији приступ стварању, као и разноликост праваца.
„Промене су за политику и политичаре, не за уметнике”, полушаљиво додаје.
Затражили смо смо на крају савет која је то слика коју „морамо” да видимо: показао је изложени портрет свога деде, представника заједнице Бакабуси. „Зар то нисте Ви”, питали смо. Насмејао се, срећан због сличности и због својих корена као мотива целог његовог дела, објаснио је.
