Дописивање с терапеутом

По­се­та струч­ња­ку за мен­тал­но здра­вље код нас је и да­ље у при­лич­ној ме­ри та­бу те­ма. Љу­ди се рет­ко од­лу­чу­ју за обра­ћа­ње пси­хо­ло­гу у обли­жњем до­му здра­вља, где док че­ка­ју пред ор­ди­на­ци­јом мо­гу да срет­ну ком­ши­је и по­зна­ни­ке, а за по­се­ту при­ват­ном пси­хо­те­ра­пе­у­ту тре­ба одво­ји­ти и вре­ме и но­вац. Нај­че­шће им они тра­же са­вет ка­ко да укло­не кон­крет­не пре­пре­ке ка оства­ре­њу ци­ља, да лак­ше до­не­су ва­жне од­лу­ке или се по­ми­ре с парт­не­ром, али и ка­ко да се су­о­че с иза­зо­ви­ма сва­ко­дне­ви­це.

Нај­че­шће, по ана­ли­за­ма на­ших пси­хо­ло­га, мла­ди тра­же на­чин ка­ко да се су­о­че са стре­сом, че­сто иза­зва­ним про­бле­ми­ма у шко­ли и на фа­кул­те­ту, од­ра­сли с про­бле­ми­ма на по­слу. У ства­ри, не­ма­ју са­мо­по­у­зда­ње и тра­же на­чин ка­ко да раз­ви­ју са­мо­по­што­ва­ње. Не­рет­ко, ме­ђу­тим, за­тра­же и са­вет ка­ко да ре­ше не­ку те­шко­ћу на по­слу, нај­че­шће је то кон­фликт са ше­фом или с ко­ле­гом, али и са­вет ко­ме да се у фир­ми или ван ње обра­те.

Кон­тро­ла емо­ци­ја

Ка­ко ка­же пси­хо­лог Ире­на Вер­нер, кон­тро­ла емо­ци­ја је углав­ном про­блем оних ко­ји се обра­те за по­моћ, јер ка­да она не по­сто­ји на­ста­ју ве­ћи про­бле­ми. Не са­мо на по­слу већ че­сто и у парт­нер­ским од­но­си­ма, ко­ји су, та­ко­ђе, чест раз­лог за обра­ћа­ње пси­хо­ло­гу.

„Код мла­дих, узрок су и раз­вој­не кри­зе и не­до­ста­так ис­ку­ства у до­но­ше­њу од­суд­них од­лу­ка, што про­у­зро­ку­је нер­во­зу, че­сто и не­са­ни­цу, а са­мим тим и хро­ни­чан умор, што су нај­че­шћи зна­ци да тре­ба да тра­же по­моћ струч­ња­ка. А на­ро­чи­то ако су од­јед­ном за­бо­рав­ни, те­шко пам­те или уче и ме­ња­ју рас­по­ло­же­ње, по­го­то­во ако има­ју су­и­цид­не ми­сли”, до­да­је она.

Гу­би­ци бли­ских осо­ба, али и ма­те­ри­јал­них ста­ту­са че­сто иза­зи­ва­ју ту­го­ва­ње и де­пре­си­ју, ка­же, ко­ји су још је­дан раз­лог да се они код ко­јих ова по­ја­ва кон­стант­но тра­је, обра­те пси­хо­ло­гу. Али, пси­хо­лог мо­же по­мо­ћи у са­ве­ту и ка­ко да да­нас оту­ђе­ни љу­ди стек­ну нео­п­ход­ну ко­му­ни­ка­тив­ност и лак­ше ре­ша­ва­ју про­бле­ме сва­ко­дне­ви­це, уме­сто да ди­ле­ме за­др­жа­ва­ју у се­би и оп­те­ре­ћу­ју сво­ју свест.

„Чак иако има­мо ка­па­ци­тет за бор­бу са стре­сом, увек мо­же­мо на­у­чи­ти но­ве и ефи­ка­сни­је тех­ни­ке за бор­бу с овом симп­то­ма­тич­ном по­ја­вом мо­дер­ног до­ба. Ако пре­по­зна­је­те да се су­о­ча­ва­те са не­чим што вам те­шко па­да и чи­ни вам се да пре­ва­зи­ла­зи ме­ре ва­ших сна­га, и због се­бе и по­ро­ди­це, а и око­ли­не, нај­бе­збол­ни­је је да по­тра­жи­те по­моћ. Јер, ко­ли­ко год би­ло не­ком не­згод­но да то при­зна и обра­ти се, ни­је­дан про­блем ни­је не­ва­жан и пре­ма­ли”, упо­зо­ра­ва.

Ка­ко ка­же, пси­хо­те­ра­пи­ја се ве­ли­ком бр­зи­ном раз­ви­ја по­след­њих де­це­ни­ја, што је до­не­ло и но­ве на­чи­не ње­ног функ­ци­о­ни­са­ња. По­сле ду­ге исто­ри­је про­фе­си­о­нал­не по­је­ди­нач­не пси­хо­те­ра­пи­је и осни­ва­ња груп­не, ко­ја се нај­че­шће при­ме­њу­је у од­ви­ка­ва­њу од ал­ко­хо­ли­зма, као и но­вих пра­ва­ца као што су по­ро­дич­на, арт или кон­струк­ти­ви­стич­ка те­ра­пи­ја – на­ста­ла је у но­во до­ба ера лај­фко­у­чин­га. То су са­вет­ни­ци, ко­ји углав­ном ни­су кла­сич­но ква­ли­фи­ко­ва­ни за ба­вље­ње пси­хо­те­ра­пи­јом и од­лу­чу­ју се за по­моћ­не ме­то­де и про­фе­си­је за ко­је је, та­ко­ђе, по­треб­на еду­ка­ци­ја од го­ди­ну или две. Они мо­гу да бу­ду пра­ви из­вор по­др­шке, у за­ви­сно­сти од слу­ча­ја, тј. про­бле­ма, као и од њи­хо­вог ис­ку­ства и тех­ни­ка, али се зна да се они не ба­ве ле­че­њем, већ ра­де са здра­вим осо­ба­ма.

У го­ди­на­ма за на­ма на­ро­чи­то по­пу­лар­не по­ста­ле су он­лајн се­ан­се, за ко­је, упо­зо­ра­ва на­ша са­го­вор­ни­ца, ва­ља на­пра­ви­ти до­бар ода­бир струч­ња­ка и про­це­ни­ти ње­го­во зна­ње. Еру он­лајн се­ан­си, ме­ђу­тим, да­нас по­сле ко­ро­не над­вла­да­ва све по­пу­лар­ни­је до­пи­сно са­ве­то­ва­ње. „То је ино­ва­тив­ни об­лик пси­хо­те­ра­пиј­ског и са­ве­то­дав­ног ра­да ко­ји се од­ви­ја пу­тем пи­са­не ко­му­ни­ка­ци­је, од­но­сно имеј­ла”, об­ја­шња­ва.

Од­го­вор се чи­та на ми­ру и ви­ше пу­та

Уме­сто да се су­срет­ну с пси­хо­те­ра­пе­у­том ли­цем у ли­це, мно­ги­ма је да­нас из ра­зних раз­ло­га лак­ше да се обра­те пи­са­ним по­ру­ка­ма, нај­че­шће имеј­ло­ви­ма. Осим пред­ра­су­да, мо­ти­ви су и да­љи­на, тро­шко­ви и пре­воз. На­ро­чи­то што са­вет­ни­ку мо­же да се по­ша­ље по­ру­ка у би­ло ко­је до­ба да­на, а од­го­вор се до­би­је у не­ком од­ре­ђе­ном, сва­ка­ко кра­ћем ро­ку. Та­ко­ђе, мно­ги­ма од­го­ва­ра што од­го­вор или са­вет мо­гу да про­чи­та­ју ка­да им од­го­ва­ра – на ми­ру, у ти­ши­ни и ви­ше пу­та.

„Ва­жно је да зна­ју да као тра­ди­ци­о­нал­ни об­лик пси­хо­те­ра­пи­је, до­пи­сно са­ве­то­ва­ње под­ра­зу­ме­ва по­вер­љи­вост и си­гур­ност ин­фор­ма­ци­ја ко­је да­ју те­ра­пе­у­ту. На­ро­чи­то је ко­ри­сно за љу­де ко­ји се увек пре опре­де­ле за пи­са­ну ко­му­ни­ка­ци­ју, али и за оне ко­ји сма­тра­ју да им ме­то­да ’тет а тет’ огра­ни­ча­ва при­ступ пси­хо­ло­гу. Од­го­ва­ра нај­ви­ше са­вре­ме­ном рад­ном чо­ве­ку ко­ји има густ рас­по­ред оба­ве­за. Ипак, свом про­бле­му мо­ра да се по­све­ти”, ка­же са­го­вор­ни­ца.