Сладолед је парче среће
У центру Суботице већ 100 година постоји посластичарница „Пеливан”, у којој трећа генерација породице Незировић по свом оригиналном рецепту спрема свима омиљени сладолед
Вероватно нема Суботичанина, али ни њихових гостију који нису попили кафу у посластичарници „Пеливан” или појели куглу сладоледа. И то није навика само савременика, тако је већ пуних сто година колико постоји ова посластичарница у центру Суботице.
Исмаил Незировић, као трећа генерација посластичара, поносан је на ову традицију. На прсте једне руке могли би се избројати угоститељи с овако дугим стажом и притом непромењеном услугом кроз читав век.
Из Горе у Суботицу
А историја породичне мануфактуре почиње храбром животном одлуком младог Химета Незировића, који је крајем 19. века напустио родну Гору.
– Тамо на тромеђи Србије, Албаније и Северне Македоније, на падинама Шар-планине, осим сточарства није могуће ништа друго радити. Зато се разилазило како ко је где стигао да се учи кулинарству, неко у Солун, а мој деда са 17 година дошао је у Београд, у најстарији „Пеливан” у Улици краља Петра, некада 7. јула, код Малића Пеливановића. Ту је деда учио занат, а у оно време претежно су се спремале оријенталне посластице – прича Исмет Незировић.
Судбину младог Горанца даље је одредио случај. У Београду je срео је Иштвана Будаија – који ће касније, педесетих година 20. века, бити и градоначелник Суботице – који га је наговорио да дође у Суботицу.
Прву посластичарницу отворили су на корзоу, у једном пасажу, али им није одговарало место, и зато 1923. године отварају посластичарницу у приземљу Нићин палате, у центру града, преко пута позоришта и Градске куће. Посао се брзо разгранао, а дедин осећај за нову средину и потребу да се прилагоди одвео га је до Будимпеште, право у посластичарницу „Жербо”, где је шегртовао годину дана и учио нове рецепте. Понуда оријенталних специјалитета проширена је колачима и тортама типичним за ово поднебље, али, иако су и баклаве и кремпите биле неодољиве, сладолед је засигурно био посластица која је пронела славу ове градске посластичарнице.
– То је било време када су се из ледаре на Палићу доносили блокови леда, овде до центра, и одатле би их узимали за нашу посластичарницу, облагали око посуда са смесом за сладолед и дуго, дуго га ручно мешали. Деда је обогатио рецептуру за сладолед, и тај оригинални рецепт знају само чланови породице и преносимо га с колена на колено – прича Исмаил, кога читав град зна по надимку Иске.
Након Другог светског рата одузета им је посластичарница и у замену су добили, педесетак метара даље, мали простор на адреси Трг републике 4, где су и данас. Показало се да су радишност, воља, али и отвореност и срдачност са суграђанима већи капитал од неколико квадратних метара радног простора у који у морали да сместе нову посластичарницу. Постепено, годинама су је полако уређивали, ширили, додавали башту, осавремењивали ентеријер, али рецептуру за своје ђаконије нису дирали. Многих деценија препознатљиво лице ове посластичарнице био је његов отац Бајрам, Бајче, а онда је 2007. године Исмаил преузео вођење посластичарнице.
– Мој отац је у души био комуниста, много је волео Југославију и Тита, због тога смо одлучили да рођендан посластичарнице буде 25. маја – сећа се Исмаил.
Ова дуга породична традиција има и своје настављаче, син Ерол је тренутно у Барселони, док је ћерка Инес такође свакодневно у посластичарници. Породична рецептура ипак је само једно од препознатљивих обележја „Пеливана”. Онај други су домаћини, који увек у белом мантилу поздрављају сваку муштерију, а многе и по имену.
– Сладолед је осетљива намирница, увек га правимо од природних сировина, увек мора да буде свеж и мораш да пазиш на сваки детаљ, а то је могуће само ако си присутан. Много људи је прошло овде за последњих пет деценија, многе смо упознали, јер када људима пружаш сладолед дајеш им парче среће и то је леп тренутак у којем ти можеш својом отвореношћу, комуникативношћу и том куглом сладоледа да усрећиш неко дете или одраслу особу – верује Иске.
Локалпатриотска арома
Због тога за многе Суботичане сладолед из „Пеливана” има и своју локалпатриотску арому.
Иске прича како умеју да га назову из старачког дома да им резервише целу башту јер ће да сврате код њега, долазе му деца из обданишта. Обично зими из Беча дође и чувени композитор Силвестер Леваи, и онда му Иске постави сто напоље у башти како би могао да посматра град и људе. Након међуконфесијских састанака представници свих историјских цркава у Суботици обично овде сви заједно долазе на сладолед и седе за истим столом. Зато што је сладолед код „Пеливана” навика која у граду траје пун век.
