С главом међу облацима

Моментално ради порцелан, а то значи већ четврт века. Тај материјал је нежан, а чврст, фин и племенит, податан, само ако је од добре врсте и ако се добро обради... само ако си вешт, покушава лаику да објасни своју фасцинацију уметник Велимир Вукићевић, посвећен керамици. Тако му се, каже, заломило. Осећа се релативно успешним и задовољним, па и после пола века, још увек једва чека да трага за решењима, да начне нови дан, отвори своју свешчицу за скице и онда почне да их спроводи у дело, а порцелан изазива. Најтежи за рад, па још кад промени врсту, осећа се, додаје, као да је стално на почетку.

„Порцелан мораш да упознаш, јер има га колико хоћеш, различитих особина за различите температуре. Ту наступа занат, који понекад и сам буде инспиративан, да се открије шта можеш од неког материјала, а шта не можеш. То те опет тера у одређеном правцу, мада ја увек имам другачије идеје. Одавно се у керамици крећем потпуно слободно. Када завршите неку школу, она вас утера у правила, па ми је требало доста година да то одбацим и терам по своме. А, ствари се не налазе на површини. Ти у ствари мораш да копаш по себи да би ишчачкао то што је само твоје. А то опет значи константни рад, јер инспирација је прецењена категорија”, прича Вукићевић, вешт у извођењу и упоран да тера до финесе. Иако многи његову скулптуру у префињеном материјалу и истој таквој форми доживљавају углавном као апстрактну, уверава нас да увек следи неку причу.  

„Својевремено, када сам решио да будем успешан, (смех), размишљао сам – шта ме сад спречава да будем добар у том послу, да достигнем неке фантастичне радове које сам виђао. Имам пећ, услове, али онда сам схватио да су за квалитет порцелана или глине пресудни технологија, жеља, али и идеја, која се креће у циклусима, у зависности од технике долажења до облика. Керамика је физички тежак, чак и прљав посао. Сада сам, рецимо у фази ливења”, прича, па објашњава „процес производње”, који тече од израде модела од глине, прављења гипсаног калупа и из њега ливене масе. Дакле, прво форма, па осликавање, које је читав свет – дисциплина за себе, а на радном столу су облаци, који га јако дуго прате.

„Облаци су захвална тема, некако су романтични, а на облак можеш и да ставиш шта хоћеш, рецимо муву, можда анђела, муњу или кишу као линију на облинама. На њих може да „слети” и авион... на крају сам схватио, може заправо све, па када се порцелан меша с  керамичким пигментима, боје буду чисте, нијансе потрефљене као када акварел радиш на белом папиру”, напомиње и додаје да је техника префињена, а критика и публика сложни, извођење је врхунско, што је Вукићевићу обезбедило значајно место на домаћој и међународној уметничкој сцени. 

„То је мој вид комуникације, јер ово је усамљенички посао. Кад имаш идеју, све то организујеш, скуваш ручак за пет дана и седнеш да радиш. Е, сад, време ми је увек било проблем – да ли ћу да стигнем, јер ово су дуготрајни процеси, а онда одједном срећеш људе и очекујеш реакцију, било какву. Радове највише шаљем у Јапан, где од рецимо три хиљаде приме две стотине радова. А ја међу њима, и мени одмах мило, јер изложбе су тај вид комуникације, размене енергије, без које се не може”, сматра наш саговорник, који се  управо и усавршавао у земљи мајстора порцелана – Јапану.    

„Волим конкурсе који мењају теме, али за сада сам на овој тачки. Док ми је занимљиво, држим се облака. Када си у неким годинама, имаш и рационалнији приступ, што је исто важно. За  њих већ имам калупе и идеју развијам – даље.   

Облаци...

У галерији Народног  музеја у Белој Цркви, Вукићевић је пре извесног времена излагао своје облаке обједињене циклусом „Изгубљени у свемиру”, а критика писала да је публика опет могла да сведочи његовом врхунском умећу и изразитој ликовној дефинисаности. Његови облаци постали су својеврсна aлузија слободе, отелотворење лебдећег сна, али и стабилне скулпторске форме маестрално извајане керамике. 

„Заобљене форме, испресецане су равним и оштрим угловима стварајући компактну целину, док је исликавањем постигнута потпуна хармонија форме и колорита. Његова скулптура је у правом смислу речи тродимензионална, јер ју је у пуном светлу могуће сагледати само уживо. Дело Велимира Вукићевића заузима посебно место на мапи савремене керамике у Србији. Врхунско умеће рада с порцеланом, техника исликавања која је доведена до савршенства комбиновањем различитих метода и приступа потврђена је бројним светским признањима, оцена је историчара уметности Игора Вокоуна, директора белоцркванског музеја.   

Више од 200 изложби

Велимир Вукићевић је дипломирао и завршио специјализацију на Академији примењених уметности.  Две деценије био је самостални уметник, а више од две деценије радио као редовни професор на предмету Уникатна керамика Факултета примењених уметности  у Београду. Члан је УЛУПУДС-а, AIC-IAC Женева, као и почасни члан „Карамеикона”, Вараждин. За њим је преко 200 групних изложби у земљи и широм света – у  Јапану, Тајвану, Кини, Кореји, Аустралији, Новом Зеланду, Португалији, Шпанији, Италији, Египту, Грчкој, Ирској, Енглеској, Швајцарској, Француској, Пољској, Бугарској, Турској, Румунији, Мађарској, Белгији, Америци... Његови радови су део јавних и приватних колекција широм света.  

Име наследио од деде

Наш саговорник је име наследио од деде Велимира, српског политичара и председника владе Краљевине Југославије, у бурном периоду када је убијен Стјепан Радић. Кућа у којој живи и ради остала је од њега, а од оца, такође керамичара, наследио је радове, али и пећ, а за простор у породичној кући, која је напунила читав век и коју држава штити као споменик културе, изборио се премештањем кухиње.